Hodočašća po Ohridu

Dok sam na pauzi od putovanja rešavala poslovna pitanja, uhvatio me je neki putnički neizdrž. Doba viruso-paranoje,političkih manipulacija i porodičnih prejedanja, kako u tom metežu naći vremena i volje za bilo kakvo putovanje? Odgovor je došao spontano – kroz poslovnu priliku i jednog prijatelja koji ume da kaže da. 

Iako smo te večeri pred polazak slušale 300 osnovnih fraza makedonskog jezika na Jutjubu i svaku pesmu u kojoj se pominje ime ove države, put u Makedoniju mi je i dalje delovao obično i neplanirano, u toj meri da sam tog jutra sat vremena pred polazak i dalje presađivala paradajz na terasi. 

Panorama Skoplja

“Šta ćete sada u Makedoniji, u sred pandemije?”

“Pa kod nas ništa ne radi pa malo da promenimo sredinu”

“Kod nas je od sutra policijski čas od 8, i zatvoreno je sve”

“Haha, vidiš kako se kod njih i policajci zezaju”

“Ne zezam se, danas je bilo zasedanje Kriznog štaba”

“!?”

Skoplje je kao malo veći Niš, sa neukusno naslaganim statuama u centru…kao da je neko poželeo da svaku ličnost, životinju i simbolizam na svetu pretoči u kamen i posadi na tih 100 kvadratnih metara. Ipak, ljudi su fenomenalni, oni stariji obavezno pričaju i srpski pored makedonskog i jako im je draga naša država – što mi je bilo jako čudno jer sam navikla da na daljim putovanjima retko ko zna šta je i gde je Srbija.

Pogled na Ohridsko jezero

U Ohrid smo stigle popodne, imale smo tek toliko vremena da ostavimo stvari i odemo u supermarket kako bismo pre policijskog časa mogle da se vratimo. I, to mi je bilo dovoljno. Ni hladnoća, ni mrak, ni umor od puta nisu mogli da utiču na moje upoznavanje sa Ohridom. Galičica pod snegom gledala nas je sa druge strane jezera dok su se magla i vodena para spajala sa odrazom planine u vodi i sumrakom  u jedan ton i jedan miris – nešto što je podsećalo na crnogorsko primorje ali uz neku mediteransku eleganciju. Veče smo provele urolane u ćebad na terasi, gledajući nebo i slušajući talase koji su deo mojih misli nosili daleko, u slične frekvencije i drugu vremensku zonu.

Galičica pod snegom

Narednog dana smo obilazile grad. Lutale smo uličicama i smrzavale se, tradicionalno sam bila optimistična i ponela neadekvatnu garderobu, a zbog virusa ništa nije radilo pa je i odlazak u supermarket bio komplikovan. Pentrale smo se po stenama, ruševinima, obilazile jezero uzduž i popreko, a lokalci su nas gledali polučežnjivo – izgleda da smo u martu 2021. bile gotovo jedini turisti. Poneki restorani su radili, ali samo za dostavu i sa šaltera – u obrocima smo se gubile na obali jezera, promrzlih prstiju i pogleda zabačenog u daljinu.

Drugog dana, Ohrid je bio terapija. Jezero koje te među planinama zarobi u svojoj slobodi.Ljudi sa kojima se sporazumeš svako u svom svetu i na svom jeziku, deleći taj jedan krhki trenutak dovoljan da se osetiš dobrodošlo i sigurno. 

Staza od smeštaja do centra Ohrida

Dok sam čekala klopu u restoranu ispod našeg smeštaja, upoznala sam dva čoveka. Ivo je bio sveštenik mojih godina, a Ljupčo njegov otac, veseo i blag čovek. Prišla sam im dok su izvlačili metalni čamac na obalu – predstavila sam se i pitala da li bi mogli da nas provozaju njime popodne kako bismo videle grad sa vode. Videh u njima poznata, izmučena lica. Ljupčo klima glavom i osmehuje se: “Naravno! Kad god hoćete. Svaki dan je ovde Božiji dar.”

Poslednjeg dana u Ohridu, odlučile smo da odemo do manastira Sv.Naum. Gradskim autobusom putuje se 40ak minuta i razgledanje kreće još u busu. Smenjuju se uglovi pod kojima vrebamo Galičicu i što dalje idemo, jezero je sve plavlje i sve divljije. U trenutku kada stignemo do manstira, ono toliko liči na more, da mogu da se zakunem da su mi usne i nozdrve slane od isparenja iako to u stvari nije slučaj.

Dok pored manastira

Sa mesta na kom se nalazi manastir pogled puca na jezero, planine i Albaniju. O manastiru istorijski ne znam ništa osim da bi podjednako dobro tu mogao da postoji i budistički hram i da i dalje prenosi istu energiju i isti mir kao i sada. Radoznale kao što jesmo uputile smo se do neke omanjene crkve prateći jedva primetni putokaz pored groblja, pa potom još jedan, i još jedan, i još jedan. Na skoro svakom  kilometru pojavljivale su se minijaturne crkve i isposnice sve dublje ušuškane u prirodu, sa sve zelenijim ambijentom i sve čistijom vodom. Došle smo do puta obeleženim tablom STOP i rampom, koga nema na mapi i napravile duži krug nazad do manastira lošim putem kroz urušene kuće i nekadašnje farme. 

Izvor u šumi

I nakon tri dana improvizovanog apokaliptičnog turizma izbegavanja policajaca posle 20h sledeća scena je jutro na autobuskoj i osećaj kraja ekskurzije kad svi ćute i jedva čekaju da stignu a u isto vreme se nikom ni ne ide. Iako je sve pusto i razređeno nekako se sažima u taj isti kiseli osećaj: beskućnik, momak koji je zakasnio na poslednji bus, radnik obezbeđenja, gladne oči, smeranje, zvuk upaljača, zatvarač flaše koka-kole koji se kotrlja na betonu, pa dugi spori izdah. Retko koje mesto tako spaja mir i neizvesnost. Da je zvuk, bilo bi otkucavanje sata, konstanto, mehaničko, i neprecizno.

Sela planine Sierra Norte u Oaxaci

agave divljina magla oaxaca meksiko oahaka mexico

Magla je. Jos i ja preskačemo klizavo vlažno kamenje kako bismo se uslikali sa agavama veličine automobila, nakon što su nas izbacili iz sela do kog smo putovali 3 sata. Kažu da agave mogu biti stare i stotinu godina. Hladno je. Imam letnju garderobu na sebi ali je nošenje dve marame za plažu oko vrata u rangu nošenja 2 gornja dela kupaćeg. Osim prividne natrpanosti potpuno je uzaludno i ne štiti od vetra i hladnoće. Iako je u gradu Oaxaca, na 1555 metara nadmorske visine, prisutna pretežno suptropska klima, u planinama Sierra Norte, koja u najvišim delovima doseže do 3000 metara, je znatno hladnije.

Na stenama u rezervatu prirode Benito Juarez

Dok smo koračali pustim selom, gde bi trebalo da je ekoturistički centar Benito Juarez posvećen divljoj prirodi i stogodišnjim agavama, projurila je žena dozivajući žensko ime i nadimke. Drveće, brda i prazne kuće odzvanjale su njenim imenom, a žena je jurila i vikala sve glasnije. Pomislili smo da se devojčica izgubila, da smo na pomaku jedne tužne drame i ponudili pomoć. Objasnila nam je  da je njena ćerka otišla biciklom ali da je sada najverovatnije ne čuje od šume i da je sve u redu, bez želje da nastavi razgovor. Nastavila je put a mi smo nastavili lutanje kroz prazno selo, tražeći mesto za kamp, doručak ili makar ljudski kontakt. Fascinirale su me orhideje na drveću, dovoljno visoko da se njihovi cvetovi sažimaju sa maglom i krošnjama. Kroz vekovna stabla probijao se taj novi život, nedodirljiv u svojoj lepoti, na bezbednoj visini ušuškan van domašaja grabežljivih ljudskih ruku. Ubrzo je dotrčao čovek sitne građe, i nekako izmorenog pogleda:

‘’Šta tražite ovde, zvaću policiju’’

orhideje u sumi u oaxaci
Šuma u rezervatu Benito Juarez

Trenuci objašnjavanje, pravdanja, pitanja. Kao da nas nije ni čuo ni video. Tupo je ponavljao u krug istu priču: ‘’Centar je zatvoren. Pandemija je. Niko ne sme ući i ako bilo ko vidi da ste ovde, celo selo će biti kažnjeno. Zvaću policiju’’. Bojažljivo je gledao kroz moje zelene oči. Iako sam pod maskom, kapom i previše slojeva neadekvatne garderobe, u njegovom svetu one su značile jedino: ‘’Bolest! Strah! Turista! Smrt!’’ Ponudili smo da pomognemo selo u ovim teškim trenucima, kada je turizam od koga žive stao i da bez mnogo galame napustimo selo. Nije hteo novčanu pomoć. Bio je iskreno uznemiren. Ostavili smo kontakt i sliku dokumenata, za slučaj da bude problema kako bi mogli da nas nađu i osude, potom nastavili put na sever, gde nismo planirali ići i gde nismo tačno znali šta da očekujemo, nadajući se da ćemo u nekom od sela planine Sierra Norte naći utočište i kamp.

agave divljina magla oaxaca meksiko oahaka mexico
Pogled kroz prozor automobila u toku vožnje

Jos je vozio nervozno, nije to nikad rekao, ali su progresiv rok koji je šištao sa zvučnika, kiša, dim cigara i magla jednostavno manifestovali to naše unutrašnje raspoloženje. Sela u planini Sierra Norte u Oahaki imaju sličnu atmosferu kao staroplaninska sela, bar ona koja su u naletu odbrane prirode i jedinstva ponovo oživela. Ipak, i ovde je, kao i svuda u svetu, strah stvarao neku drugačiju realnost: ljudi su zatvorili svoja sela na 8 meseci, barikadirali puteve i obustavili svaku fizičku komunikaciju sa spoljnim svetom, drugim selima i gradovima. Od početka pandemije nisu imali nijednog obolelog. Gledali su televiziju, molili se, živeli miran život koji im je preostao i šaljivo tragično čekali vakcinu, spas od prepuštenosti sebi baš iz tog strašnog, spoljašnjeg sveta.

Prošli smo kroz dva sela jedva ubedivši ljude na barikadama da nas puste da prođemo, putovali smo tri sata duže no što je bilo planirano i u tom trenutku nismo imali dovoljno goriva za povratak do grada. Sa obe strane puta nadnosile su se stene, brda i provalije, nismo naišli na putić koji bi nas odveo do nekog idiličnog kamp mesta gde bismo pevali oko vatre i grejali nožne prste. Čak i sam put delovao je nerealno utisnut u divljinu. Da, gledala sam je sa prozora automobila, ali ta stabla koja su probadala prostor po 30 metara uvis, i agave koje su izbijale iz stena, pod svim uglovima od 90 do recimo 150 stepeni, prkosile su vremenu, gravitaciji, hladnoći, prostoru; prenosile su mir, čak i kroz poglede koji su konstanto smenjuju, kao neki dugi spiritualni film. Prisustvo čistog života iz ugla jednog čoveka, ta energija nosi nešto što bi se moglo nazvati svetim. 

agave u prirodi oaxaca, velicine automobila
Agave u veličini automobila

Poslednje selo do koga smo stigli bilo je San Miguel Cajones, jedno od tzv ‘’mancomunados’’ sela. To znači da pripadaju grupi sela gde je za svako selo odgovoran po jedan starešina, a potom zajedno većaju šta je najbolje za celu grupu i gotovo autonomno od savezne i republičke vlasti donose odluke. Ova doza autonomije me je oduševila. Starešine su se smenjivale na nekoliko godina, većanjem u selu, ali su tokom godina svoje odgovornosti baš oni ti koji finansiraju, uređuju i čuvaju svoje selo. Na to se gleda kao na čast i odgovornost, najvećim delom kroz faktore ljudskosti i tradicije, dok ta pozicija u lokalnoj zajednici nema nikakav materijalni i karijeristički značaj.

Šetnja kroz selo San Miguel Cajones

Na ulazu u selo San Miguel Cajones, jedna dobra duša pustila nas je da prođemo i potražimo gorivo i smeštaj. Selo je delovalo prazno, ali smo uspeli da dođemo do prodavnice a potom da nađemo čoveka koji toči gorivo u prazne flaše i balone. U radnji smo otpočeli razgovor sa dečakom, Jos je pustio da kroz sve neizvesnosti ispliva njegova kreativnost koja je urodila snalažljivošću. Dečak nam je rekao da jedna porodica izdaje sobe, ali da to nisu radili od početka pandemije i da bismo možda, ako nam se posreći, mogli da prespavamo jedno veče. Krenuli smo zajedno do tamo. Ljudi koji bi prošli pored gledali su nas ispitivački i nepoverljivo, ‘’Ko su ovo dvoje i šta će ovde?’’ U kući koju je dečak preporučio, dočekala nas je starija žena, pričajući sa nama na razdaljini od nekoliko metara. Nije želela da nas ugosti, ali čuvši celu situaciju nije želela ni da nas odbije. Rekla je da turistički kapaciteti ne rade i da ne sme da nam izda smeštaj ali da može da nas primi u sobu svojih unuka, koja je bila stepenicama odvojena od ostatka kuće. Pitali smo je za savet, gde možemo otići, šta možemo obići, kako da što manje narušimo mir mesta dok smo tu. Rekla nam je da ne razgovaramo ni sa kim, i da ne gledamo ljude u oči, ako nas neko bude pitao, da kažemo da je Jos njihov rođak, a ja njegova konkubina iz Evrope koja živi u Meksiku već godinama. Ostavili smo stvari i otišli u šetnju: u ovom trenutku više nisam osećala hladnoću, hodala sam samo opijena celom ovom situacijom i zajebavala Josa, koji je još uvek nosio ostatke nervoze od celodnevne vožnje. Rekao je da stvaramo neki novi vid turizma. Rekla sam mu da improvizujemo.

Šetnja kroz San Miguel Cajones

Šetali smo zemljanim putevima koji naizgled ne vode nikud, pratili zvuk reke i bili kao deca koja konačno ostvare ono što žele. Kupili smo hleb u obliku životinja od lokalne dece. Naišli smo na drvo mandarine na brdu i popeli se do njega. Sedeli smo tu dugo, bez signala, bez plana i bez ikakve ideje šta sad i gde posle. Bio je to dug i lep trenutak. Ubrali smo dve mandarine sa drveta. Iznenadila sam se da u svojoj vidim crva, shvativši da je ovo verovatno prva prirodna mandarina koju sam pojela u životu. Meditirali smo i sve je nekako bilo skladno i dovoljno. Dug dan prepun pitanja i pravdanja bio je za nama, ovde smo jednostavno bili slobodni. Vratili smo se u selo kada je zašlo sunce, planine su opkoljavale to selo i delovalo je kao da čuvaju magluu njemu. Šetali smo još neko vreme, gledajući zemljane kuće, cveće i osluškujući domorodačke jezike iz kuća i dvorišta ljudi, koje nismo razumeli i nismo uznemiravali. Još neko vreme smo sa terase posmatrali selo, kovali planove, pričali ogrnuti jorganima i vrećom za spavanje a onda smo najverovatnije zaspali oko 10 kako to i dolikuje u jednom planinskom selu.

kuca u sumi u rezervatu prirode benito juarez u planini sierra norte, oaxaca, mexico
Zemljana kućica sa ekološkom porukom u rezervatu Benito Juarez
Tradicionalni slatki hleb u obliku životinja

Ujutru su nas pozvali na doručak, bila su to jaja na oko u domaćoj salsi. Kuća je bila skromna i u njoj je živelo 5 generacija ljudi: najstarija baba je imala svoju sobu i centralno postavljenu uramljenu sliku na zidu, dok su je okruživali svi njeni potomci. Ceo zid bio je ispunjen različitim slikama ljudi i dece, i svi su bili tu zajedno kao podsetnik kako i od koga je za njih sve počelo. Jučerašnji strah zamenila je radoznalost, u trenutku kada delimo hranu, ništa više od onog što bi ‘’trebalo’’ nije važno. Mi smo njima zanimljivi i oni nama. Desetogodišnji dečak sa naočarama ćuti sve vreme, a onda bojažljivo pita: ‘’Koja se valuta koristi u Srbiji?’’ ‘’Da li si čula za Nikolu Teslu?’’ Talas miline, talas ljubavi. Hvala ti na radoznalosti, divni mladi čoveče.

Smeštaj u selu San Miguel Cajones

Iz sela smo krenuli prepodne i veći deo puta smo ćutali. Napravili smo par pauza gde je pogled ili drveće bilo toliko lepo da smo hteli da mu kojim trenutkom više odamo divljenje i poštovanje. Dragi prijatelju, ne pitaj me kada sam postala hipi. Kada sam se prvi put osetila apsolutno nebitnom u svom tom skladu koji postoji u prirodi, jednostavno mi nije preostalo ništa drugo.

Šuma planine Sierra Norte

Kamp Chamicos ili Oda prijateljstvu

‘’Mileee, gotova je kafa’’ zavibrirali su moji prozori i pažnja dok me je iz sanjivog listanja Instagrama trgnuo Felipeov glas. 
‘’Hajde popni se’’
U stanu iznad, sedimo za stolom, Plaji del Karmen poznata trojka koju sada vidim kao tim superheroja iz nekog animiranog filma: Felipe, Anhela i ja.
‘’Gde ćemo za vikend?’’ 

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
Milena, Felipe (Meksiko) i Anhela (Španija)

Izbegavam da pišem o prijateljstvu, jer je nezahvalno predstavljati ljude objektivno kroz lični doživljaj sebe sa njima. Treba pažljivom disekcijom odstraniti povremene komponente drame, iscediti smeh i interne fore, i ono najteže, verovati u tu osobu o kojoj pišemo i koju iznova vajamo da i drugi mogu uživati u njoj. Baš zato izbegavam da pišem o Anheli i Felipeu – toliko smo se srodili da pisanjem o njima vajam i intimne delove sebe.  Anhela i Felipe su moji suživotnici, par koji nije par, duhovna milina iz koje proizilazi subjektivni osećaj doma, kosmička porodica, kako bi jedna prijateljica iz Meksika rekla. Ljudi zbog kojih je teško otići, i ljudi kojima se uvek možeš vratiti, kao da su vreme i daljina tek bleda senka jedne sigurne povezanosti. 

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
U prikolici, prevoz autostopom do odredišta

Tog vikenda trebalo nam je da pobegnemo iz grada koji se iz naše postkovidske karipske utopije polako pretvarao u košnicu gringosa. Tražili smo plažu na kojoj ne prodaju suvenire, gde se između dve palme ne moraš pogledom boriti za metar peska kako bi postavio peškir, gde te blizina džungle može opiti toliko da počneš da osećaš jaguarske kandže na mestu gde bi trebalo da stoje nokti. Felipe je, kao jedini lokalac među nama, predložio da to bude nezvanični kamp Chamicos, prazan prostor na plaži tik uz porodični restoran, na ivici šetnje od tri kilometra kroz napuštene privatne vile, negde u nedođiji između Plaje del Karmen i Tuluma. Zatekli smo miris grilovane morske hrane, jedan par sa malim detetom koji je ručao i žurbu zaposlenih, iako je mesto bilo skoro prazno. Naime, teren je prodat i bio je ovo poslednji dan da je restoran, i pristup ovom mestu otvoren.

Skućili smo se među tri palme: bilo je ovo prvo kampovanje na kojem ću spavati bez šatora. Vezali smo ležaljke, skinuli se i krenuli put plaže koja se naizgled pružala u nedogled.

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico, ležaljke, palme
Felipe i Anhela u ležaljkama

Kada nam neko od poznanika postane prijatelj? Taj trenutak je nemoguće uhvatiti, nekako uvek izmiče pod naletom sećanja i emocija koje čine da se osećamo kao da smo oduvek nosili te osobe sa i u nama. Tako je bilo i u ovom slučaju. Prošli smo svašta, trčali, meditirali, plesali, povraćali, kuvali, spavali, ali tek kad smo počeli da zajedno ćutimo, shvatila sam koliko smo nepovratno ‘’srasli’’. Ta šetnja u prazno bila je baš to: prijatna tišina, pripadanje, prepoznavanje. Šum ptice, i šištanje mora, beskrajni pesak koji se razmiče i skuplja kao horizontalno sredstvo za merenje vremena, samo bez sati i minuta – osećali smo ga u koracima, pokretima i pogledima koji se slažu da dele nešto lično i univerzalno. 

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
Anhela i Milena na plaži

Popodne smo proveli preturajući suva debla koje je izbacilo more. Skupljali smo školjke, kratko plivali, slušali Felipeovu muziku iz nekog od plemena iz Putumayo prašume u Kolumbiji. Padao je mrak, a Anhela i ja smo požurile po još jednu, suvišnu, porciju najboljih kesadilja sa škampima koje sam probala u životu. Pomenula sam vatru – Felipe je rekao da ne smemo, zbog kornjača koje tu polažu jaja tokom ovog doba godine. Sedeli smo na pesku i pričali o majanskim legendama. Odozgo nas je gledao Orionov kaiš, tri svete zvezde sa kojih smo, po majanskim verovanjima i potekli. Blago su treperile kao da prate neki opšti skladni ritam: zapljuskivanje mora, uskomešane palme i svaki pedalj šume i plaže oko nas koji je tako očigledno bio živ. Povetarac je donosio svežinu a naš smeh mir, ko zna koliko dugo smo tako sedeli, praćeni kolumbijskim tribalnim frulama, koje sada u mom sećanju zvuče kao vetar. U jednom trenutku poželela sam da šetam i kada sam krenula putem plaže uočila sam nešto krupno što se pomera u pesku. Mirovala sam dok su se oči navikavale, da li je moguće da prisustvujem svečanom postavljanju jaja od jedne retke i zaštićene, morske kornjače? Biolog u meni je želeo da snima, prijatelj u meni je samo blago mahnuo i ostalima da se pridruže, a prirodnjak u meni je nemo posmatrao spokojan i zadivljen što može da vidi i oseti svu lepotu ovog sveta baš tu, dok je moja krv vibrirala simfonično i iskreno: Hva-la.

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
Felipe čuvari plaže edicija

Hvala prijateljima koji su me naučili da plešem. Hvala Anheli što je verovala u mene i onda kada ja nisam. Hvala Felipeu koji mi je pokazao da je jednostavnost vrlina. Hvala prijateljima koji su delili sa mnom i strah i ljubav i smrt. Hvala što ste me naučili španski i hvala što ste me zajebavali kako bih ga naučila. Hvala Felipe što i dan danas misliš da pričam ruski, i hvala što si mojoj mami rekao ‘’svekrva’’ ono jednom na video pozivu. I dalje to prepričava komšijama. Dragi moji ljudi videćemo se nekad, kao što smo se videli već hiljadu puta. Upoznala sam vas sa 26, a tu ste celog života i za ceo život. Hvala što ste bili čopor ovom vuku samotnjaku i hvala što smo leteli u jatu i zajedno čupali i sadili novo korenje na mestu gde je staro počelo da truli. 

Hvala što ste vi moj meksički dom.

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico, senote, senota
Anhela u džungli, pored senote

I tako je prošlo to veče, u meditativnoj bezrazložnoj sreći. A naredni dan u spontanoj avanturi: vožnja kajakom, gnjurenje iznad divljeg koralnog grebena, trčanje i prejedanje kao kompromis našoj ljudskoj neumerenosti i još jedan matorac koji se nakon pola sata smrtno zaljubio u mene iako nisam ni htela da odgovaram na njegova provokativna pitanja. Chamicos kamp možda više neće postojati, i nikad od mene neće postati travel blogger, jer mnoga mesta o kojima pišem ne samo da više nisu otvorena već su i sebično samo moja: oslikana sećanjima i emocijama koje su samo tu, tako i tada mogle da se stvore. I možda će na mestu gde je kornjača posadila svoju svrhu nići još jedan hotel za idealno fotkanje doručka na balkonu apartmana sa pogledom na more. Možda je to bio poslednji dan kampa i možda će neko drugi stvarati neke drugačije a iste uspomene tamo. Ali jedno je sigurno: živeli smo taj dan kao poslednji i volela bih da svaki bude takav.

Xpu-ha u vreme pandemije COVID19 ili Raj za snalažljive

Kada god me neko upita, kao poznavaoca meksičke kulture i države, kada je najbolje vreme za posetu Meksiku, uvek želim da odgovorim: ‘’U sred pandemije’’. Tokom prva dva meseca od pojave virusa, život u Plaji del Karmen bio je kao suživot sa Nestorovićima različitog izgleda. U tom periodu, kao neko uplašen za život i porodicu, osećala sam se zarobljena u prostoru i vremenu gde niko ne shvata posledice i krhkost ljudskog života, već neumesnim šalama pokušava da odagna neizvesnost i živi tako, dan za danom, dok se državni organi trude da ostanu u skladu sa globalnim merama, pa uvode restrikcije koje ljudi ne razumeju i uzročno-posledično ne shvataju ozbiljno. I, šta je uopšte od ta dva sveta ispravno? Živeći evropski strah u meksičkoj bezbrižnosti, tokom marta i aprila sam se osećala izgubljeno, a tražeći sebi slične i pokušavajući da kroz neočekivani emotivni haos uspostavim red i rutinu, stvari su u nekom trenutku počele da deluju normalno, a strah se raspršio među različitim vremenskim zonama. Tako sam, negde krajem maja, i ja postala Nestorović. 

mexico, meksiko, pandemija, putovanje, covid19
Karo (Kolumbija), Rafa (Poljska) i Milena

U tom trenutku sam imala grupu slično ‘’zaglavljenih’’ putničkih prijatelja, pa smo u trenutku kada je Meksiko bio u samom vrhu zaraze, kreirali neku novu vrstu turizma, koja se bazirala na ‘’iskoristi dan’’ filozofiji i na dobroćudnosti meksičkog naroda koji je u tom trenutku bio ranjen nemaštinom i nedostatkom posla zbog zatvorenih granica. Rafa je moj prijatelj iz Poljske, i nikom nije bilo jasno kako se tako dobro razumemo i otkud toliko internih šala na račun Nemaca. Povezani postojanom niti slovenskog mentaliteta i odrastanjem u postkomunističkoj atmosferi, bilo je lakše imati ‘’nekog svog’’ u celom tom tranzicionom periodu. Tu je bio i isfrustrirani rigidni Italijan koji mrzi Italiju, ali je nosi u balonu oko sebe gde god da krene, slobodna duša iz Konga koja bi samo da pleše i čista ljubav od devojke iz Kolumbije. 

meksiko, mexico, prijatelj
Rafa pozira na autoputu

Rafa i ja smo, najnekomformističkiji od svih, pokušavali da pronađemo način i iskoristimo što smo zaglavljeni baš tu, na korak od Karipskog mora, te smo često šetali ulicama koje deluju neugledno nadajući se da ćemo naći neku lepotu koja je igrom slučaja ostala nepoznata detektivskom oku turističkih agencija. Pričali smo sa lokalcima, preskakali ograde hotela praveći se da ne razumemo španski, ulazili u slučajne autobuse i išli do zatvorenih senota ili plaža tražeći neki ‘’nezvanični’’ ulaz. To se uglavnom završavalo raspravama na lošem španskom i Rafinim sarkazmom, ali eto, tog dana smo imali sreće i iako je ulaz na plažu bio zatvoren nismo to prihvatili kao ograničenje. Šetajući uzduž autoputa koji vodi paralelno sa slojem džungle a potom i plažom, razgledali smo kojim od privatnih, ograđenih puteva da krenemo. Pored jednog od njih bila je straćara, a unutra sedeo momak skromnog izgleda, naših godina.

‘’Amigo!’’ dozvala sam ga. 

‘’Da li je ovo ulaz na plažu?’’

‘’Da, ali privatni. Vlasnici me plaćaju da čuvam kuću kada nisu tu…’’

‘’Odakle si?’’

‘’Iz Chiapasa.’’

‘’Predivno! To je moja omiljena meksička država, bila sam tamo pre dva meseca.’’

xpu-ha, dzungla, priroda, palme, meksiko, mexico
Drvena staza do plaže Xpu-ha

Nakon kratkog ćaskanja o hrani iz Chiapasa predložila sam mu da nas pusti da prođemo do plaže, uz naknadu od 50 pesosa koju bismo platili da je glavni ulaz otvoren. Nećkao se, jer je upravo suprotno bio njegov posao, ali posle malo ubeđivanja pustio nas je. Stidljivo je pomenuo moj akcenat, a potom da ga podseća na dobru prijateljicu iz Rusije, koja isto tako nekad dođe, kako bi pristupila plaži istim putem. Odveo nas je drvenim putićem do kuće i zamolio da ostanemo dalje od dvorišta ali da se slobodno vratimo tuda kada budemo želeli da izađemo. To nam nije teško palo – plaža se pružala u nedogled u oba smera, i nije bilo nijedne druge osobe na njoj. 

more, karipsko more, xpu-ha, meksiko, mexico, karibi
Pogled na Karipsko more sa plaže Xpu-ha

Sigurna sam da smo u sebi vrištali od uzbuđenja i Rafa i ja, ali smo spolja samo nemo posmatrali to prostranstvo i čistinu, moć prirode nezagađene čovekom. Nije bilo ni trunke vetra, Sunce je pržilo i razaralo vodu do iste prozračnosti i u delovima koji su bili duboki tek pola metra, a i u onima čija se dubina nije mogla pojmiti nepreciznim ljudskim čulima. Pesak je poput praha mazio stopala, a prostranstvo vraćalo duši izgubljeni mir; osetila sam se kao u razglednici. Sigurna sam da je to taj osećaj koji je ko zna kada, doživeo prvi čovek koji je video more – ta neobuzdana želja da se prepustiš lepoti i preneseš potom osećaj zbog koga problemi i dileme deluju toliko mizerno malo, kao da će ih nagristi so do rastvaranja, a ti ne ostaneš čist, miran i slobodan. Volim da verujem da je u sličnom emotivnom okruženju i nastao pojam odmora i turizma.

more, karipsko more, xpu-ha, meksiko, mexico, karibi
Milena na plaži

Plivali smo satima, plutali, čitali na obali, hodali uzduž i popreko i skakali – kao da smo deca koja su prvi put videla more i koja će zamkove izmaštanih svetova da ostave otisnute u pesku za neko buduće sećanje. Posmatrali smo kroz kristalno čistu vodu bez maske za gnjurenje živi svet oko nas: raže, ribe, alge i korale, koji su tako neometano postojali, lepotu sklada koji nam uglavnom nije dostupan, a čiji smo deo povlašćeno imali priliku da doživimo ovde. Da sam mogla da pričam izvinila bih se prirodi što smo je zanemarili, zahvalila joj se što postoji i što postojim, snimila film i napisala knjigu o tom osećanju, da u trenu prenesem deo tog mira svakoj dragoj duši koja je u mojoj domovini na drugoj strani sveta živela u grču. Čini mi se da nikad nisam plivala duže i sigurnije, kao da želim da stignem toliko daleko da se izgubi i pogled na razbacane vile na obali, dok ne osetim da je bujicu osećanja prekrilo toplo i mirno Karipsko more.

more, karipsko more, xpu-ha, meksiko, mexico, karibi
Zalazak sunca sa plaže

Xpu-ha je jedna od najlepših i najpopularnijih plaža u ovom delu Meksika. Blizu zvaničnog ulaza postoji nekoliko klubova, i kasnije, tokom mog života u Meksiku, često sam joj se vraćala u različitim izdanjima: kampovala, ispijala koktele na udobnim ležajevima, šetala do poslednjih vidljivih palmi u pejzažu, gnjurila i plivala do onog što sam mislila da je ivica horizonta, a što se uvek menjalo. Ipak, nikad kao tog prvog, pandemijskog puta, kada mi je Xpu-ha poželela dobrodošlicu u divlju ravnotežu jednog meni do tada nepoznatog morskog sveta.

more, karipsko more, xpu-ha, meksiko, mexico, karibi
Milena na plaži

Rafa i ja smo kasnije prepričavali ovaj doživljaj, nadajući se da će nas priroda ‘’častiti’’ još neki put za hrabrost i snalažljivost pri nekim sledećim pandemijskim avanturama. Tokom narednih 7 meseci, otkrili smo još mnogo mesta i mnogo ljudi, ali taj dan će uvek ostati poseban. To je dan kad sam se zaljubila u more, u Meksiko i, po prvi put nakon karantina, u život.

Santos Reyes Nopala ili Selo u vremenu

Dragi prijatelju,

Puno puta su mi rekli da previše verujem ljudima, da će me ta bezrezervna nada u dobro koštati. Moja mama uglavnom vodi u tome, pa ono što bih inače osećala prirodnim i neophodnim putem svoje ličnosti često doživim i kroz par sumnjičavih trenutaka, spremna da prihvatim šta god će uslediti. Ova tema mi je naročita bila bliska kada sam na putu po Oahaki, jednoj od saveznih meksičkih država, odlučila da prihvatim poziv sredovečnog čoveka da posetim njegovo selo u planinama iznad Puerto Eskondida. Nisam videla taj poziv kao čudan i sumnjiv po bilo čemu, jednostavno jedna radoznala duša videla je na Couchsurfing-u da ću biti u tom kraju i predložila mi je da upoznam nešto krajnje autentično – iz mog ugla; i potpuno svakidašnje – iz njegovog ugla. Razmenili smo nekoliko poruka a na pomen planina, Čatino naroda za koji do tada nisam čula i smeštaja u drvenoj kućici na obali reke, više nije bilo sumnje, selo Santos Reyes Nopala bilo je moje sledeće odredište. 


Avantura je počela još u gradu Oahaka – pronaći stanicu sa koje kreće kombi, jedan jedini direktni do sela. Treba napomenuti da sam putovala prvog novembra – prvog dana proslave Dana Mrtvih, posebnog i svetog dana za Meksikance, pa je red vožnje bio neizvestan. Na adresi stanice nisam videla ništa: ugao dveju ulica, narandžasti niski zid i apoteku prekoputa. Iako snalažljiva, čak ni razgovori sa lokalcima i nekoliko krugova pešice oko te lokacije nisu mi pomogli. Ljudi su me gledali zbunjeno, kao da prvi put čuju za to selo, a ja sam takođe zbunjena ipak osećala i radost zbog svoje odluke da ga posetim – toliko je lokalno da sem ljudi koji žive ili imaju rodbinu tamo ne znaju puno o njemu. Posle nekog vremena uočila sam prolaz između divlje postavljenog reda tezgi, iza njega se nazirao prazni parking i kombi. Provukla sam se do tamo i započela priču sa mladom devojkom karakterističnih crta lica – delovalo je da joj je drago što neki stranac kupuje kartu za njeno selo. Ipak, nije propustila da me pita da li imam rodbinu tamo, potom i kako sam saznala za to selo, kao i da dođem na stanicu bar sat vremena ranije jer uglavnom putuju isti ljudi, pa ako svi stignu pre mene mogu da pođu ranije. 

santos reyes nopala panorama sela, mexico, oaxaca
Panorama sela Santos Reyes Nopala

Na stanicu sam stigla kao po njenoj preporuci, iako mi je bilo prilično teško da ostavim prazničnu atmosferu u gradu, koju su pratili baloni, našminkana lica i veselo obučeni kosturi koji su visili sa fasada zgrada. Iako je bilo čak sat vremena ranije nego vreme polaska po redu vožnje, ubrzo smo krenuli. Put je bio toliko krivudav da sam nakon pola sata vožnje zamolila vozača da stane i izletela da povraćam. U toku vožnje od pet sati to sam ponovila još tri puta. Nemogućnost da zaspim, da vidim put, da odmorim i stalni osećaj mučnine učinio je da ovaj put doživim kao ‘’čišćenje’’ i test (izdržljivosti, sigurnosti u svoju odluku, osetljivosti mog probavnog sistema). U nekom od tih zaustavljanja, vozač je predložio da sednem napred i pokušao je da mi odvuče pažnju od sopstvene muke pričom, ali to mi nije puno pomoglo i ubrzo sam ga ponovo zamolila da stane. Narednih dana, kada sam govorila sa ljudima o ovim iskustvima rekli su mi da je svakako bolje što sam putovala noću i što sam držala oči zatvorene većim delom puta – na nekim deonicama bilo je odrona, palog drveća, kamenja… Volela bih da imaš u vidu da sam navikla na krivine, ali da je ovo bio neki sledeći nivo krivina i lošeg puta od onog što smatramo lošim u Srbiji. Tome je posvedočilo što je još dvoje putnika, onih koji ‘’stalno’’ putuju takođe povraćalo nekoliko puta. Sve se to odvijalo uz konstantne zvuke razgovora između vozača, žene srednjih godina i njene majke, mile i slabašne bakice kojoj je putovanje vidno teško padalo. Muzika koja je išla sa radija a koju je vozač zviždukao između razgovora i zaustavljanja bila je nešto posebno, mešavina tradicionalne muzike sa severa i tekst ‘’običnog’’ čoveka iz lokalnog brdskog sela (ili sam ga barem ja tako doživela) ‘’Busco mujer hermosa y trabajadora (Tražim lepu ženu koja vredno radi)’’. Nažalost, od tada sam pokušavala da je nađem na internetu i nisam uspela, to bi mogao da bude meksički ekvivalent nekom svadbarskom izvođaču vlaške muzike. 


Kada smo stigli, sačekala sam Fredija, a potom smo se zaputili do njegove kuće pokraj reke. Bilo je oko četiri ujutru i pomislila sam kako je ovo upravo ono na šta nas upozoravaju da nikad ne radimo – provlačimo se kroz mračne ulice u sred noći na nepoznatom terenu, sa nepoznatim čovekom. Ipak sve vreme sam se osećala sigurno – Fredi je fina osoba koja se potrudila da mi u veoma skromnom smeštaju obezbedi čak i ćebe i vodu. Prošli smo pored reda palmi banana, razbudili kokoške i četiri psa a potom ušli u skromnu prostoriju bez vrata, gde je u mojoj sobi na mestu kreveta bila postavljena tvrda drvena podloga sa čaršavom i poluotvorenom nadstrešnicom gore. Toliko sam bila umorna da sam se zahvalila i zaspala poput bebe, nemareći za ni za šta. Narednog jutra probudila sam se i dalje ošamućena od puta i poželela vodu u svakom obliku – piće, toalet, tuš. Prošla sam pored stabala banana, pozdravljena lavežom i došla do obližnje kućice u kojoj sam pretpostavljala da živi Fredi. Vrata su bila zaključana a ispred kuće je u ležaljci sedeo dečak od približno desetak godina.

‘’Ćao, kako se zoveš?

‘’Akilino’’

‘’Da li poznaješ Fredija?’’

‘’Da, izašao je jutros’’

‘’Da li znaš gde mogu da se istuširam’’

Nezainteresovano je pokazao prstom u obližnji zemljani put. Krenula sam njime i došla do – reke! Vrativši se raspitala sam se i o toaletu i dok sam regularnim jutarnjim funkcijama vraćala svoju snagu, vratio se i Fredi. Oduševljeno me je pozdravio, pripremio kafu, pa smo onda na drvenim stolicama počeli da se upoznajemo. Primetila sam da se dečaku pridružila i devojčica par godina mlađa od njega – pričali su na jeziku koji nisam razumela  i nisam mogla da povežem ni sa jednim koji sam do tada čula. Pravili su zmaja od grančica i plastične kese.

santos reyes nopala, mexico, meksiko, banana, indijanci
Chatino dečak Akilino sa sveže posečenim bananama

Fredi je radoznala duša i vizionar. Pre dosta godina započeo je projekat lokalne radio stanice koja se emituje u selu Nopala i obližnjim selima. Radio pre svega ima funkciju u komunikaciji i funkcionisanju lokalne zajednice. Osim u kućama, kada ima važnih obaveštenja emituju ga i na razglasu po ulicama sela. Ideja mi je delovala divno ali i staromodno – u mojoj glavi bila je to tek blaga digitalizacija crkvenih zvona koja su označavala uzbunu u nekom, recimo, 17. veku. Ipak, kada sam posegnula za telefonom shvatila sam i njegovu važnost. Zbog toga što je selo okruženo planinama i zbog blizine mora, tropska klima često donosi kišu i oluje pa telefonski signal i internet nestanu i komunikacija je otežana. Veći deo dana nije bilo ni jednog ni drugog.

Fredi je do pre nekoliko godina živeo u centru sela sa svojom porodicom, ali se onda odselio sam u svoju skromnu kuću pored reke, iako je sa porodicom u dobrim odnosima i komuniciraju svakog dana. Kaže da mu je čak i centar sela postao previše bučan i da preferira život pored reke i posvećenost izgradnji svoje mini eko-oaze, čiji je deo i drvena kućica u kojoj sam prespavala. Izuzetno posvećen zajednici i delanju lokalno, jedan od njegovih projekata bio je i uređivanje lokalne plaže do koje je vodio zemljani put kojim sam još bunovna jutros prošetala, u nadi da ću na njenom kraju naći veliki peškir, tuš i skuvanu šolju kafe (kako se lako razmazimo ovim malim ritualima). Dok pričamo o svemu ovome, Fredi je izuzetno skroman. Ni u jednom trenutku ne pominje kako je on zaslužan za bilo šta već da je to sve život kojem se posvetio jer ga to čini mirnim i srećnim. 


Nakon kafe odlučili smo da prošetamo selom i potražimo hranu. Krenuli smo strmim ulicama kakve do sada nisam videla, pozdravljajući svakog meštana koga smo sreli, povremeno zastajkujući da Fredi popriča sa njima. Zaintrigiralo me je koliko su ulice strme – posetila sam puno planinskih sela u našim krajevima, ali su sva bila nekako ‘’pitomija’’ čak i kada su ušuškana u divlje i skoro nepristupačne delove (hint: Stara Planina). Pretpostavljam da je to zbog klime. Ovde nikada nema snega i leda te je kretanje manje-više uvek lako, ukoliko imate kondiciju. Čini se da je u Nopali skoro svi imaju; većina ljudi koju smo sreli bila je u dobroj fizičkoj formi, nezavisno od godina. Čak su se i na onim najstarijima nazirali mišići i vitka figura. Kuće su skromne, šarenih fasada i prilagođene prirodi, često ušuškane među drvećem, cvećem ili oko njih – primetila sam da kroz nekoliko kuća bukvalno ‘’prolazi’’ drveće, a zidovi i krovovi su napravljeni oko njih. Šetnja uličicama koje vode uzbrdo, vodila nas je pored svih bitnih mesta u selu: tri škole, pijaca, autobuska stanica. Na prvoj većoj zaravni uzdizala se lokalna crkva – lepo zdanje otvorenih vrata, posipana laticama narandžastog cveća, tradicionalno kako bi pokazala put dušama mrtvih koje po verovanju posećuju žive članove svoje porodice na ovaj veliki meksički praznik. U crkvi se nalazio i skromni oltar posvećen Danu Mrtvih – nekoliko slika preminulih, hrana, piće, voće, sveće i mnogo cveća. Još uvek nije bilo nikog, po rečima Fredija, služba i proslava bi trebalo da počnu kasnije tokom popodneva i večeri. Uživali smo u pogledu na obližnje planine i vrhove kuća dok mi je Fredi pričao o tradicionalnoj kuhinji i i onome što bih kao tipična osoba zapadnjačkog načina života mogla da smatram čudnim ili egzotičnim. Izrazila sam želju da nešto od toga probam, te smo se spustili do pijace, gde se u podnožju prodavalo sve što može zatrebati čoveku, a na prvom spratu služila lokalna sveže spremljena hrana iz nekoliko malih restorana. Seli smo u jedan, te smo poručili porciju kesadilja, za slučaj da mi se žuti mole od iguane koji sam želela da probam ne dopadne. Jelo je bilo ukusno – iguana ima ukus piletine a strukturu ribe, i da nije bilo i dela kože na kojem se videla ljuskasta tekstura ovih gmizavaca, ne bih mogla da tvrdim da to nije bila čudno spremljena piletina ili riba. 


Na malom trgu sa jedne strane pijace, Fredi mi je ponosno pokazao figuru uklesanu u kamenu, oko koje je napravljen manji paviljon za odmor. Otkrio mi je da je ova figura jedna od iskopina starog Čatino naroda koji je živeo u ovim krajevima i čiji potomci i dalje žive na tim prostorima negujući svoju kulturu i jedinstveni jezik. Oduševila me je sličnost sa ribolikim figurinama pronađenim u Lepenskom Viru pa je sve to dalje probudilo moj interes. Do tog trenutka sam o starim narodima Meksika znala vrlo malo, tek neke opšte informacije o Majama, Astecima i Toltecima. Pretpostavlja se da su ove figure nastale između 750 pre nove ere i 1522.

chatino kultura, meksiko, mexico, santos reyes nopala
Jedna od figura iskopanih u selu Santos Reyes Nopala

Još nekoliko stela (izgraviraviranih kamenih ploča) zazidano je na zidovima gradske kuće, pa smo obišli i njih. Po legendi, Čatino narod je došao iz mora, uplašeni čudovištem koje ih je napadalo i ubijalo, tražili su od bogova da ih preobrazi u ljude kako bi među planinama započeli novi, sigurni život. Interesanto je da se u pojedinim selima, i dalje tradicionalno prave mreže za pecanje i glinene figure u obliku riba – iako oni ne žive na obali mora već oko dva sata vožnje, u planinskom delu. Čatino kultura je slična zapotečkoj (jedna od najvažnijih mezoameričkih kultura, dokumentovano stara oko 2500 godina), i njihov specifični jezik spada u istu grupu jezika. Procenjuje se da ima između 20 i 40.000 pripadnika ovog naroda i svi oni žive u meksičkoj saveznoj državi Oahaka. Tradicionalno se bave zemljoradnjoj i imaju zanimljiv sistem verovanja, po kojem ljudi, duhovi, bogovi i preci žive u multidimenzionalnom sistemu povezanom različitim nivoima i vratima. Čatino ljudi koje sam upoznala bili su pre svega srdačni i skromni, većina njih deleći sve što imaju sa potpunim strancem: hranu, informacije, osmeh. Iako nosioci svoje tradicije i istorije, oni imaju ili mogu imati pristup svemu što smatramo modernim životom. Ipak, šetnja kroz selo i ručak sa lokalnom porodicom gde četiri generacije žive u istoj kući i pričaju jezikom koji mi je toliko stran da zvuči izmišljeno, čine da se osećam kao da je vreme kao i sva naša tehnologija irelevantna. I uz te prostorno-vremenske realizije nekako se uvek nameće i preispitivanje našeg doba: ‘’Šta je uopšte napredak?’’

santos reyes nopala selo, oaxaca, meksiko, panorama sela
Panorama sela Santa Maria Magdalena Tiltepec

U selu je vreme, kakvim ga normalno doživljavamo, irelevantno. Život se čini jednostavnijim, ljudi iskrenijim, a vreme sporije, rastegnuto u trenutke uživanja i suživota sa prirodom i životnjama i biljkama u neposrednoj blizini. Ovo drugačije poimanje vremena me je neočekivano umorilo, zalazak Sunca sam sačekala na reci, potom sam nakon čavrljanja sa Čatino komšijama i lokalcima koji su posetili Fredija, već bila spremna za spavanje, tek sat kasnije od njegovih kokošaka, oko devet. Dogovorili smo se da narednog dana popnemo obližnji vrh Cerro del Atole vrlo rano, pre no što Sunce postane prejako. Ustali smo u šest i nakon mojih ubrzanih jutarnjih rituala, krenuli do najviše tačke u selu, do koje se nastavlja put od crkve. Nakon što smo prošli pored poslednjih kuća, nastavili smo zemljanom stazom koja se probijala kroz drveće naviše. Fredi je bio u odličnoj kondiciji, iako je po njegovim rečima, to tek delić snage koju inače ima, jer od početka pandemije nije imao puno prilika da planinari i vozi bicikl što inače radi. Iako je bilo rano, Sunce se na visini od oko 1000 metara osećalo vrlo jako te smo pravili mini pauze kako bismo odmorili u hladu i pili vodu. U planinarskom smislu, uspon je bio lak, i trebalo nam je nekih 40ak minuta penjanja kroz šumu da dođemo do vrha. Na vrhu je veliki krst i ostaci sveća – koji svedoče o tome da se ovim putem i te kako prolazi. Miris poljskog cveća, začinjeni velikom količinom hibiskusa, i tropske vlažnosti vazduha upečatljivo su me podsećali gde sam dok se među okolnim brdima i planinama nazirao i okean. Sreli smo par ljudi usput, govorili su nam da šetaju i da koriste jutarnju temperaturu da uživaju u prirodi. Ovo me je oduševilo – ne poznajem puno ljudi koji tako otvoreno vole prirodu tamo odakle sam ja. Naziv vrha je zanimljiv i potiče od toga što su ljudi masovno odlazili na to brdo tokom skupljanja različitog bilja  potom uživali u pripremanju i ispijanju tradicionalnog pića ‘’atole’’. Na putu nazad već smo osećali glad pa je Fredi predložio da svratimo u lokalnu tortiljeriju, gde se prave domaće tortilje od kukuruza na plotni kako bih probala tradicionalni ukus koji se komercijalizacijom meksičke hrane izgubio. Ispostavilo se da je tortiljerija zapravo dom sedmočlane porodice u kojoj majka mesi i peče tortilje, dok joj ćerke pomažu. Pozvali su nas unutra, zaintrigirani time ko sam i otkud s Fredijem. Spremili su nam tortilje sa jajem na oko, skuvali kafu, i izneli domaće čili paprike, od kojih sam zbog ljutine uspela pojesti tek trećinu jedne. U porodici se naravno govorilo Čatino jezikom, dok su me sa poštovanjem i zadrškom o mom poreklu i nameri putovanja zapitkivali na španskom. Kuća me je opčinila jer je bila nekako utisnuta u prirodu – nije bilo poda, već zemlje, na jednom kraju kuće nalazilo se drvo koje je tu stajalo netaknuto, na mestu gde bi u nekoj modernijoj kući stajao prozor. Prostor je bio podeljen na prostorije ali otvoren – bez vrata i kroz njega su se kretale kokoške koje su tu obitavale sa ljudima i izlazile vani po svojoj potrebi. Bez preterivanja, bio je to jedan od najukusnijih obroka tokom godinu dana provedenih u Meksiku. Nakon doručka nisu želeli ništa da nam naplate, Fredi je bio njihov prijatelj, a ja njegov. Ostavili smo nešto novca na stolu, a žena koja je spremala tortilje mi je doturila i kesicu domaće čokolade koju oni ručno prave – mešavina kakaa koji sami proizvode, šećera i cimeta koji se kasnije rastopi u vodi ili mleku. 

Vratili smo se do Fredijeve kuće moto-taksijem, morao je stići do 10 kada je trebalo da počne redovna radio emisija, u čijoj realizaciji i Fredi potpomaže. Na terasi na kojoj smo prethodnih dana pili kafu sada se nalazio veći sto sa stolicama i poster radio emisije koja je trebalo da počne. Za stolom je sedela niža žena, karakterističnih crta lica i u tradicionalnoj nošnji, popravljajući svoju šminku. Upoznale smo se, počele da razgovaramo o svemu i svačemu a potom je na jednom mikrofonu najavila emisiju i zamolila me da pozdravim selo na srpskom. To sam i uradila, a onda su počele da joj stižu sms poruke znatiželjnih meštana koji su slušali i koji su me viđali tih dana po selu. Pristala sam da odradimo improvizovani intervju, iako nisam bila svesna otkud sve to, niti sigurna da li je moje znanje španskog dovoljno dobro da izrazim svoja mišljenja, stavove i humor kroz spontani razgovor primeren za slušanje cele jedne zajednice. Ipak sve je teklo prirodno i predivno. Ljudi su se javljali sa pitanjima, zainteresovani za kulturu, srećni što sam odlučila da upoznam njihovo selo. Ima li smo i uživo video prenos na Fejsbuku, nakon kog su usledile čak i bračne ponude. Intervju je povremeno prekidan pozdravima koji su ljudi slali kroz poruke – najupečatljiviji bio mi je ‘’Pozdrav za najboljeg oca Y i hvala na svemu što si učinio za mene, tvoj sin X’’. Toliku posvećenost i iskrenu zahvalnost nisam do tog trenutka srela mnogo puta u životu. Rakel je divna žena, koja je u ovom neobičnom susretu prepoznala nešto važno za svoju zajednicu. Ljudi iz tortiljerije u kojoj smo doručkovali su nam poslali pozdrave, a Fredijeva mama i njene domaće tortilje, jer sam izjavila da su one u Nopali najukusnije. Nakon intervjua, Rakel je predložila da se slikam u njenoj nošnji, kako bi mi ostala uspomena na taj dan, to mesto i na divnu zajednicu koja me je oberučke prihvatila, kao zalutalog turistu, otvorenog za kakva god iskustva dođu njenim putem. 

milena sa lokalnim radio hostom u selu santos reyes nopala, oaxaca, meksiko
Rebeka i Milena nakon radio emisije

Nakon intervjua, a na preporuku jedne slušateljke, uputila sam se sa Fredijem do obližnjeg sela, Santa Maria Magdalena Tiltepec, gde se tradicionalno prave glinene figure i posuđe karakterističnih životinjskih oblika, zanat koji se generacijski prenosi u porodici u tom selu. Prolazili smo improvizovanim puteljcima između haotično postavljenih kuća, ograda i nadstrečnica, selo je bilo vidno manje i nekako ‘’divljije’’ od Nopale. Došli smo do kuće tetka Pole, jedne od žena koju je poznavao Fredi, a njene unuke su nam pokazale rukotvorine svoje bake. Iako kao putnik minimalista izbegavam da kupujem stvari, osetila sam veliku potrebu da pokažem svoju zahvalnost, oduševljenje i podršku lokalnom stanovništvu pa sam kupila nekoliko simpatičnih činija, čija je cena bila simbolična – tek stoti deo onog što bi sve to koštalo u turizmom razorenom karipskom delu Meksika. Put motorom je bio doživljaj za sebe – palme enormnih veličina, brda koja se smenjuju i biciklisti koji nas pretiču, još jedan trenutak koji sam doživela, ukraden iz tipične scene ovih mirnih i skrivenih planinskih sela. 

U Nopalu smo došli tačno na vreme da pokupim svoje stvari i produžim poslednjih lokalnim autobusom u 5 do Puerto Eskondida, moje sledeće odrednice. Otišli smo do autobuske stanice, ali se zbog pandemije red vožnje promenio i poslednji autobus otišao je sat vremena ranije. Produžili smo do takozvanih kolektiva – deljenih vožnji u automobilima, ali ni tu nismo imali sreće. Već sam počela da mislim kako ću provesti još jedan dan spavajući uz žamor zrikavaca i budeći se uz svrab novonastalih ujeda komaraca, kada smo ugledali manji kamionet sa plastičnom nadstrešnicom i klupom – bila je to poslednja varijanta odlaska u Puerto Eskondido. Delovalo je rizično, u poređenju sa svime što sam do tada koristila kao prevoz, ali me je Fredi uverio da je sve okej. Ubrzo su se klupe popunile, a i prostor između njih – ljudi su stajali i tiskali se u otvorenoj prikolici. Tako smo se vozili nekih dva sata kroz planine ka moru, i u jednom trenutku počela je i kiša. Iako to sada deluje kao još jedan činilac super avanture, zbog njega sam završila sa prehladom, ukočenim vratom, i mučninom sličnom onoj zbog koje sam toliko puta povraćala pri dolasku. Ipak, 12 sati sna u praznom hostelu i litre i litre vode vaskrsle su me u tipičnog hipi turistu, koji entuzijastično čeka da upozna još jedan šareni grad na obali Pacifika.

Čujemo se iz Puerto Eskondida,
Milena

Pismo sa planine

Vrhovi Prokletija su veličanstveni i stravični. Po šljunkom obasutom stenju, noga uklizava, te svaki korak postaje tri koraka. Padam i dižem se – nekoliko puta, a s mene spadaju slojevi odeće dok ne ostanem u grudnjaku i šorcu, mučeći se da udahnem vazduh punim plućima svakih desetak minuta. Ja nepušač, budući pušač, i večiti pušač, palim cigaru. Plašim se onog što sledi, svesna da ispred mene stoji teren neprijemčiv ni za mnogo spretnije životinje od mene. Oko nas, na 2500 metara, leptiri su jedini trag života. Nema cveća pa deluju izgubljeno – čini mi se da će ih odsjaj snega, stena i Sunca spržiti svakog trenutka; da ću možda u žednom i vrelom polubunilu prisustvovati feniksovskom momentu leptira. Stišćem kamenje sa sva četiri ekstremiteta, osećam kako je ledeno dok mi se stomak priljubljuje uz njega, kako bih izbegla da pogled padne u neku daleku, nisku provaliju.

Ovde nema pravila, nema života, i nema ljudi. Da bismo popeli Maja Jezerce, najviši vrh Prokletija u Albaniji, moramo biti nepokolebivi. Na 2560 metara, posle 60metara vertikalnog zida od stene, sedam, potpuno prazna osećajući šljunak koji škripi poda mnom preteći da mi telo spusti tamo gde me pogled vodi – u dubinu. Shvatam da često ne razmišljam o posledicama, ne razmišljam o sebi dovoljno, već samo o sunovratoj ideji da moram da guram, da moram da uspem, da moram da budem bolja. Ali ovde, lišena svog komfora moderne civilizacije, nema mesta egu. Jer, kako ćemo sići?

Postaje mi jasno – neću popeti Jezerce ovaj put. Prihvatam ono što bih inače smatrala neprihvatljim porazom kao lekciju – grlim je i zahvaljujem se univerzumu, leptirima kojima nije mesto tu, i snegu koji se nikad ne topi, koji je možda u dubini, ispod sedam metara slojeva, ostao isti kao u praistoriji; što se popeh na vrh sebe i sagledah svoju mizernost.

Pogled na Prokletije sa uspona na Maja Jezerce