Oda San Kristobalu

15. mart, 2020.

San Cristobal de las Casas, Chiapas, Mexico

Draga prijateljice,

Posvećujem ti haotične misli i moju odu San Kristobalu i stomačnim parazitima zbog kojih sam jela previše slatkiša, pa onda zaglavila i grip, koji me je zarobio u krevetu među sopstvenim premišljanjima na dve nedelje. Čekam odlazak…i tužna sam. Ne zato što idem, već zato što sam u te poslednje dve nedelje napustila sve dobre navike koje sam u prethodna dva meseca započela. Tako je to sa putovanjem i novim sredinama, nikada nisi načisto na kakav način će nova sredina uticati na tebe. Ali, volim taj intenzitet! Kod kuće bi mi za nove navike i nova razočaranja trebalo skoro godinu dana, ovako je brže, teže, i bezbolnije. Jer put ne staje ovde, niti bilo gde, sve je pokret, vatra – život kao magma u konstantom promenljiivom eruptivnom toku.

san cristobal de las casas a view on a street
Pogled na ulicu u San Kristobalu

San Kristobal je gnezdo za bosonoge hipije, ušuškan među planinama koje ne smeš obići i ne možeš obleteti. U San Kristobalu, život je jednostavan i žene pletu duge crne suknje na cvetove, dok nadgledaju igru svojih 5, 6 i 7 dece. Ne pričaju španski, engleski i francuski, ali znaju da spreme vegansku hranu. San Kristobal miriše na vutru, na hladni vetar, mango i ananas, i halucinogene biljke.

Panorama dela grada

Puno toga sam naučila, ali sam se nekako zapostavila, živela u nekoj blagoj poročnoj milini, istraživala mesta, osamila se, udaljila od turista, shvatila da nisam hipik, shvatila da nisam party manijak, shvatila da nisam penjač, shvatila da nisam umetnik. A možda i jesam sve to ponekad i verovatno i još ponešto, ali eto, ovde nisam bila, i nešto mi se baš ni ne bavi ničim od toga trenutno. Ubacila se u međuprostor između svih prostora kojima sam mislila da pripadam. Nisam naučila da pričam tečno španski i nisam spavala ni sa kim. Plašile su me pijace, njihov nered i ludilo, prljavština i buka i volela sam ih, šetala bih njima satima, upijala poglede, pokrete, gledala frizure koje frizeri u pokretnim frizerskim štandovima šišaju, dok na tezgi pored leže lešine raščerupanih kokoši glava oborenih na dole, koje neke tamo niske crne žene prskaju vodom kako bi ostale “sveže” i kako ne bi promenile boju. Mogu da se zakunem da njihove suknje smrde, iako nisam zapravo nikad osetila nikakav miris, niti bih mogla da opišem kako to on izgleda u mojim imaginarnim olfaktorijama. 

Zbogom grade u kojem sam upoznala najbolju putničku prijateljicu, proživela par godina sa njom za dve nedelje i rastala se. I zbogom latino grade u kojem nisam naučila da plešem. Zbogom hipi grade u kojem sam prihvatila da, brate, volim pare. Dobrodošle nove ideje, i dobrodošla samoćo. Dobrodošla ranjivosti koja me podsetila da nisam atletska mašina, nego jedan anatomski lep sklop sumnji i radosti. Kada se na toliko različitih načina udaljiš od svih sitnih i krupnih, neistinitih ubeđenja o sebi, poželiš da se vratiš u najjednostavniju verziju sebe – jer upravo u njoj možeš najviše postići i možeš ponovo da gradiš.

Drvo, Milena i Diana

Zbogom dokazivanje. Zanemarila sam obaveze, oprostila se od sigurnog posla u firmi i bilo kog sledećeg startup-a koji će mi ponuditi posao koji neću prihvatiti. Dobrodošli moji poslovni promašaji! Jedva čekam da vas imam, ali čekaj da prvo porastem koju deceniju narednog meseca, kada ću, nadam se, preboleti ovo klinačko tegobno “odbijanje” teksta poslatog u online časopis.

Zena sa decom i teretom

Trenutno stanje je takvo: inspiriše me haos, nepostojanost i prolaznost svega. Smeškam se dok ovo pišem, pijem kafu i naručujem ceđeni sok, danas sam dama i nosim karmin, i niko ne mora da zna da u sebi gledam u provaliju. Došla sam u idiličnu baštu restorana koji se zove Sarajevo i odlučila da ne kažem da sam sa Balkana. Izgleda da danas nisam.

Ljudi žele da znaju kako je tamo negde, a istina je da je isto kao i svuda, zavisi na koju nogu ustaneš. Opterećuje me komunikacija sa Srbijom, ali to vešto skrivam pod zamagljenošću različitih vremenskih zona. Ipak, ova pisma tebi su kao pisma sebi, manifest o mestu i stvarima koja proživim, koja tek kroz sva različita lica koja srećem mogu da sagledam kao integralni deo sebe. Novim mestima se uvek vraćam sveža.

Voli te Milena

Ritual ispijanja kakaa u Meksiku

ritual ispijanja kakaa, kakao, meksiko

Dragi prijatelju,

Ponekad razmišljam o svim mestima koja sam posetila, o svim stvarima koje sam o njima naučila i takođe o svim kulturno-turističkim brošurama koje sam dobila, a nisam ni prelistala. Govorim o Meksiku, južnim dolinama jukatanskog poluostrva i ostacima majanskih verovanja koja su se neprimetno sažmela sa modernim vrednostima zdravog života i povratka prirodi. Govorim o ostacima drevnih majanskih gradova, prirodnim bazenima (senotama), jedinstvenim ovim predelima i duhovnosti koja je čini se osim ovde ostala tako sačuvana jedino još u nekim budističkim hramovima azijskih planina. Da li je u tome greška i da li bih da sam čitala te brošure umesto senzacija koje je teško opisati imala pouzdane istorijske informacije praćene datumima i činjenicama, stvarno ne znam. Ali, u ovakvim starim kulturama se i veruje da se samo ‘’zna’’ i razume srcem, u nimalo romantičnom smislu. 

dzungla, tropska suma, senota, meksiko
Ambijent u kojem se uglavnom organizuju rituali

Ovde sam postala deo jednog ‘’kružnog’’ trougla – u kojem su sva tri ugla međusobno zavisna a po čijim stranicama obitavaju ljudi. Ne mislim na iluminate ili bilo kakvu sektu već na jedinstvo prirode, poštovanja i rituala. Poštovanje prirode urodilo je trećem, ritualnom, pristupu gde se onim zaboravljeno starim metodama čovek i simbolično, fizički, vraća u ravnotežu sa prirodom čiji je deo, iz ugla bića koje je izmešteno i gospodari njom. Možda su izgubljeni narodi imali nama neshvatljive načine za postizanje ovog balansa,  danas se to svodi na vatru, vodu, domaću hranu, muziku proizvedenu prirodnim instrumentima i priču. Ovakvi rituali su uglavnom smešteni u mesta toliko čista i prirodna, da i samo okruženje ima umirujući karakter. Prisustvovala sam mnogim ceremonijama ritualne prirode: prirodni lekovi, ispijanje kakaa, temaskal tj. majanska sauna, lečenje zvukom… Svi oni koriste različita sredstva za postizanje istog: duševnog mira u kojem je čovek skladno biće okruženja u kojem se nalazi. Uzeću za primer ceremoniju ispijanja kakaa.

seme kakaa, prirodni kakao, biljka kakaa
Prirodni kakao, preuzeto sa interneta

Kakao, koji ovde prirodno raste, smatra se lekovitom biljkom. Po verovanju, dobar je za srce, i u fizičkom tj. zdravstvenom i u duhovnom smislu. U fizičkom smislu, pospešuje funkcionisanje kardiovaskularnog sistema i jača krvne sudove. U duhovnom smislu, veruje se da kakao aktivira našu vitalnu energiju, i na taj način pomaže mentalnom i duhovnom blagostanju i oslabađanju od negativnih konstrukcija uma kao što su strahovi, stereotipi i brige. Zbog svega ovoga, kakao je veoma važan u majanskoj kulturi i prema ovoj biljci se ophode sa mnogo poštovanja.

Samleveni kakao, preuzeto sa interneta

 Stigli smo 10 minuta pre zvaničnog početka. Poneli smo po jednu sveću, nešto domaće hrane i šolje. U sredini dvorišta opkoljenog drvećem, gorela je vatra. Seli smo na zemlju oko vatre, već je bilo desetak ljudi i svi su nas pozdravili, većina zagrljajem, iako nikog nismo poznavali. U velikoj zemljanoj posudi kuvao se prirodni kakao i miris se širio otvorenim prostorom i mešao sa mirisom vlažne tropske šume. Pored tog zemljanog lonca bio je mini oltar – sa domaćom hranom, svećama i cvećem na kojem je u velikom kadilniku goreo kopal, prirodni beli tamjan sa ovih prostora. U trenutku kada se napravio krug od dvadesetak ljudi, organizator nas je pozdravio i zahvalio se što smo tu, što delimo svoje vreme i svoju energiju. Najavio je da će početi sa sipanjem kakaa i da pre nego što počnemo da ga pijemo uzmemo trenutak za sebe, razmislimo, osetimo, izolujemo neku nameru, sa kojom smo danas tu – šta bismo želeli da podelimo, da pronađemo, čega bismo voleli da se oslobodimo.

Autentična atmosfera rituala ispijanja kaka, preuzeto sa interneta

Mogu da razumem zašto su mesta kao senote smatrana svetim. To je upravo ta jačina prirode o kojoj kao zanesenjak uporno pišem. Mislim da to u nekom trenutku osete svi planinari, svi povratnici u prirodu, svi kojima duša vapi za skladom. Možda ne govore o tome na ovaj način, ali ja sam, na sreću ili nesreću, prokleta rečima pa to činim.

Senota Yaxbacaltun

Dok smo pili kakao, svirali su gitare i koristili udaraljke, prirodne bubnjeve i marake i ljudi su po osećaju ustajali, pevali, igrali, svirali, uzimali još kakaa. Organizator nas je nekoliko puta iznenadio govorom, koji nije spremao, koji je nekako prirodno stvorila atmosfera, a misli koje smo svi osećali, on je vešto sproveo u reči. Govorio je o bitnim stvarima: o jedinstvu, miru, borbi sa samim sobom i strahom od pandemije, o krivici i kajanju koje nam je nekako nametnuto i nasleđeno, što je planeta u takvom stanju u kakvom jeste. Možeš ovo shvatiti kako god hoćeš, ja sam ga shvatila kao podsećanje na univerzalne vrednosti i da ipak, kao jedinke imamo moć da malo po malo menjamo svet oko sebe i odnos koji imamo prema ljudima, prirodi i životu, ukoliko nam taj neki opšteprihvaćeni ne odgovara. 

ceremonija ispijanja kakaa
Tradicionalno pripremanje i serviranje kakaa, preuzeto sa interneta

Neko mi je pomenuo da su ovi rituali ekvivalent molitvi i religioznim obredima. Ne smeta mi da ih definišeš kako god želiš. Ne prinosimo nikakvu žrtvu osim svog vremena.

I tako taj ‘’sveti’’ trougao nastavlja da se kotrlja.

Sela planine Sierra Norte u Oaxaci

agave divljina magla oaxaca meksiko oahaka mexico

Magla je. Jos i ja preskačemo klizavo vlažno kamenje kako bismo se uslikali sa agavama veličine automobila, nakon što su nas izbacili iz sela do kog smo putovali 3 sata. Kažu da agave mogu biti stare i stotinu godina. Hladno je. Imam letnju garderobu na sebi ali je nošenje dve marame za plažu oko vrata u rangu nošenja 2 gornja dela kupaćeg. Osim prividne natrpanosti potpuno je uzaludno i ne štiti od vetra i hladnoće. Iako je u gradu Oaxaca, na 1555 metara nadmorske visine, prisutna pretežno suptropska klima, u planinama Sierra Norte, koja u najvišim delovima doseže do 3000 metara, je znatno hladnije.

Na stenama u rezervatu prirode Benito Juarez

Dok smo koračali pustim selom, gde bi trebalo da je ekoturistički centar Benito Juarez posvećen divljoj prirodi i stogodišnjim agavama, projurila je žena dozivajući žensko ime i nadimke. Drveće, brda i prazne kuće odzvanjale su njenim imenom, a žena je jurila i vikala sve glasnije. Pomislili smo da se devojčica izgubila, da smo na pomaku jedne tužne drame i ponudili pomoć. Objasnila nam je  da je njena ćerka otišla biciklom ali da je sada najverovatnije ne čuje od šume i da je sve u redu, bez želje da nastavi razgovor. Nastavila je put a mi smo nastavili lutanje kroz prazno selo, tražeći mesto za kamp, doručak ili makar ljudski kontakt. Fascinirale su me orhideje na drveću, dovoljno visoko da se njihovi cvetovi sažimaju sa maglom i krošnjama. Kroz vekovna stabla probijao se taj novi život, nedodirljiv u svojoj lepoti, na bezbednoj visini ušuškan van domašaja grabežljivih ljudskih ruku. Ubrzo je dotrčao čovek sitne građe, i nekako izmorenog pogleda:

‘’Šta tražite ovde, zvaću policiju’’

orhideje u sumi u oaxaci
Šuma u rezervatu Benito Juarez

Trenuci objašnjavanje, pravdanja, pitanja. Kao da nas nije ni čuo ni video. Tupo je ponavljao u krug istu priču: ‘’Centar je zatvoren. Pandemija je. Niko ne sme ući i ako bilo ko vidi da ste ovde, celo selo će biti kažnjeno. Zvaću policiju’’. Bojažljivo je gledao kroz moje zelene oči. Iako sam pod maskom, kapom i previše slojeva neadekvatne garderobe, u njegovom svetu one su značile jedino: ‘’Bolest! Strah! Turista! Smrt!’’ Ponudili smo da pomognemo selo u ovim teškim trenucima, kada je turizam od koga žive stao i da bez mnogo galame napustimo selo. Nije hteo novčanu pomoć. Bio je iskreno uznemiren. Ostavili smo kontakt i sliku dokumenata, za slučaj da bude problema kako bi mogli da nas nađu i osude, potom nastavili put na sever, gde nismo planirali ići i gde nismo tačno znali šta da očekujemo, nadajući se da ćemo u nekom od sela planine Sierra Norte naći utočište i kamp.

agave divljina magla oaxaca meksiko oahaka mexico
Pogled kroz prozor automobila u toku vožnje

Jos je vozio nervozno, nije to nikad rekao, ali su progresiv rok koji je šištao sa zvučnika, kiša, dim cigara i magla jednostavno manifestovali to naše unutrašnje raspoloženje. Sela u planini Sierra Norte u Oahaki imaju sličnu atmosferu kao staroplaninska sela, bar ona koja su u naletu odbrane prirode i jedinstva ponovo oživela. Ipak, i ovde je, kao i svuda u svetu, strah stvarao neku drugačiju realnost: ljudi su zatvorili svoja sela na 8 meseci, barikadirali puteve i obustavili svaku fizičku komunikaciju sa spoljnim svetom, drugim selima i gradovima. Od početka pandemije nisu imali nijednog obolelog. Gledali su televiziju, molili se, živeli miran život koji im je preostao i šaljivo tragično čekali vakcinu, spas od prepuštenosti sebi baš iz tog strašnog, spoljašnjeg sveta.

Prošli smo kroz dva sela jedva ubedivši ljude na barikadama da nas puste da prođemo, putovali smo tri sata duže no što je bilo planirano i u tom trenutku nismo imali dovoljno goriva za povratak do grada. Sa obe strane puta nadnosile su se stene, brda i provalije, nismo naišli na putić koji bi nas odveo do nekog idiličnog kamp mesta gde bismo pevali oko vatre i grejali nožne prste. Čak i sam put delovao je nerealno utisnut u divljinu. Da, gledala sam je sa prozora automobila, ali ta stabla koja su probadala prostor po 30 metara uvis, i agave koje su izbijale iz stena, pod svim uglovima od 90 do recimo 150 stepeni, prkosile su vremenu, gravitaciji, hladnoći, prostoru; prenosile su mir, čak i kroz poglede koji su konstanto smenjuju, kao neki dugi spiritualni film. Prisustvo čistog života iz ugla jednog čoveka, ta energija nosi nešto što bi se moglo nazvati svetim. 

agave u prirodi oaxaca, velicine automobila
Agave u veličini automobila

Poslednje selo do koga smo stigli bilo je San Miguel Cajones, jedno od tzv ‘’mancomunados’’ sela. To znači da pripadaju grupi sela gde je za svako selo odgovoran po jedan starešina, a potom zajedno većaju šta je najbolje za celu grupu i gotovo autonomno od savezne i republičke vlasti donose odluke. Ova doza autonomije me je oduševila. Starešine su se smenjivale na nekoliko godina, većanjem u selu, ali su tokom godina svoje odgovornosti baš oni ti koji finansiraju, uređuju i čuvaju svoje selo. Na to se gleda kao na čast i odgovornost, najvećim delom kroz faktore ljudskosti i tradicije, dok ta pozicija u lokalnoj zajednici nema nikakav materijalni i karijeristički značaj.

Šetnja kroz selo San Miguel Cajones

Na ulazu u selo San Miguel Cajones, jedna dobra duša pustila nas je da prođemo i potražimo gorivo i smeštaj. Selo je delovalo prazno, ali smo uspeli da dođemo do prodavnice a potom da nađemo čoveka koji toči gorivo u prazne flaše i balone. U radnji smo otpočeli razgovor sa dečakom, Jos je pustio da kroz sve neizvesnosti ispliva njegova kreativnost koja je urodila snalažljivošću. Dečak nam je rekao da jedna porodica izdaje sobe, ali da to nisu radili od početka pandemije i da bismo možda, ako nam se posreći, mogli da prespavamo jedno veče. Krenuli smo zajedno do tamo. Ljudi koji bi prošli pored gledali su nas ispitivački i nepoverljivo, ‘’Ko su ovo dvoje i šta će ovde?’’ U kući koju je dečak preporučio, dočekala nas je starija žena, pričajući sa nama na razdaljini od nekoliko metara. Nije želela da nas ugosti, ali čuvši celu situaciju nije želela ni da nas odbije. Rekla je da turistički kapaciteti ne rade i da ne sme da nam izda smeštaj ali da može da nas primi u sobu svojih unuka, koja je bila stepenicama odvojena od ostatka kuće. Pitali smo je za savet, gde možemo otići, šta možemo obići, kako da što manje narušimo mir mesta dok smo tu. Rekla nam je da ne razgovaramo ni sa kim, i da ne gledamo ljude u oči, ako nas neko bude pitao, da kažemo da je Jos njihov rođak, a ja njegova konkubina iz Evrope koja živi u Meksiku već godinama. Ostavili smo stvari i otišli u šetnju: u ovom trenutku više nisam osećala hladnoću, hodala sam samo opijena celom ovom situacijom i zajebavala Josa, koji je još uvek nosio ostatke nervoze od celodnevne vožnje. Rekao je da stvaramo neki novi vid turizma. Rekla sam mu da improvizujemo.

Šetnja kroz San Miguel Cajones

Šetali smo zemljanim putevima koji naizgled ne vode nikud, pratili zvuk reke i bili kao deca koja konačno ostvare ono što žele. Kupili smo hleb u obliku životinja od lokalne dece. Naišli smo na drvo mandarine na brdu i popeli se do njega. Sedeli smo tu dugo, bez signala, bez plana i bez ikakve ideje šta sad i gde posle. Bio je to dug i lep trenutak. Ubrali smo dve mandarine sa drveta. Iznenadila sam se da u svojoj vidim crva, shvativši da je ovo verovatno prva prirodna mandarina koju sam pojela u životu. Meditirali smo i sve je nekako bilo skladno i dovoljno. Dug dan prepun pitanja i pravdanja bio je za nama, ovde smo jednostavno bili slobodni. Vratili smo se u selo kada je zašlo sunce, planine su opkoljavale to selo i delovalo je kao da čuvaju magluu njemu. Šetali smo još neko vreme, gledajući zemljane kuće, cveće i osluškujući domorodačke jezike iz kuća i dvorišta ljudi, koje nismo razumeli i nismo uznemiravali. Još neko vreme smo sa terase posmatrali selo, kovali planove, pričali ogrnuti jorganima i vrećom za spavanje a onda smo najverovatnije zaspali oko 10 kako to i dolikuje u jednom planinskom selu.

kuca u sumi u rezervatu prirode benito juarez u planini sierra norte, oaxaca, mexico
Zemljana kućica sa ekološkom porukom u rezervatu Benito Juarez
Tradicionalni slatki hleb u obliku životinja

Ujutru su nas pozvali na doručak, bila su to jaja na oko u domaćoj salsi. Kuća je bila skromna i u njoj je živelo 5 generacija ljudi: najstarija baba je imala svoju sobu i centralno postavljenu uramljenu sliku na zidu, dok su je okruživali svi njeni potomci. Ceo zid bio je ispunjen različitim slikama ljudi i dece, i svi su bili tu zajedno kao podsetnik kako i od koga je za njih sve počelo. Jučerašnji strah zamenila je radoznalost, u trenutku kada delimo hranu, ništa više od onog što bi ‘’trebalo’’ nije važno. Mi smo njima zanimljivi i oni nama. Desetogodišnji dečak sa naočarama ćuti sve vreme, a onda bojažljivo pita: ‘’Koja se valuta koristi u Srbiji?’’ ‘’Da li si čula za Nikolu Teslu?’’ Talas miline, talas ljubavi. Hvala ti na radoznalosti, divni mladi čoveče.

Smeštaj u selu San Miguel Cajones

Iz sela smo krenuli prepodne i veći deo puta smo ćutali. Napravili smo par pauza gde je pogled ili drveće bilo toliko lepo da smo hteli da mu kojim trenutkom više odamo divljenje i poštovanje. Dragi prijatelju, ne pitaj me kada sam postala hipi. Kada sam se prvi put osetila apsolutno nebitnom u svom tom skladu koji postoji u prirodi, jednostavno mi nije preostalo ništa drugo.

Šuma planine Sierra Norte

Kamp Chamicos ili Oda prijateljstvu

‘’Mileee, gotova je kafa’’ zavibrirali su moji prozori i pažnja dok me je iz sanjivog listanja Instagrama trgnuo Felipeov glas. 
‘’Hajde popni se’’
U stanu iznad, sedimo za stolom, Plaji del Karmen poznata trojka koju sada vidim kao tim superheroja iz nekog animiranog filma: Felipe, Anhela i ja.
‘’Gde ćemo za vikend?’’ 

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
Milena, Felipe (Meksiko) i Anhela (Španija)

Izbegavam da pišem o prijateljstvu, jer je nezahvalno predstavljati ljude objektivno kroz lični doživljaj sebe sa njima. Treba pažljivom disekcijom odstraniti povremene komponente drame, iscediti smeh i interne fore, i ono najteže, verovati u tu osobu o kojoj pišemo i koju iznova vajamo da i drugi mogu uživati u njoj. Baš zato izbegavam da pišem o Anheli i Felipeu – toliko smo se srodili da pisanjem o njima vajam i intimne delove sebe.  Anhela i Felipe su moji suživotnici, par koji nije par, duhovna milina iz koje proizilazi subjektivni osećaj doma, kosmička porodica, kako bi jedna prijateljica iz Meksika rekla. Ljudi zbog kojih je teško otići, i ljudi kojima se uvek možeš vratiti, kao da su vreme i daljina tek bleda senka jedne sigurne povezanosti. 

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
U prikolici, prevoz autostopom do odredišta

Tog vikenda trebalo nam je da pobegnemo iz grada koji se iz naše postkovidske karipske utopije polako pretvarao u košnicu gringosa. Tražili smo plažu na kojoj ne prodaju suvenire, gde se između dve palme ne moraš pogledom boriti za metar peska kako bi postavio peškir, gde te blizina džungle može opiti toliko da počneš da osećaš jaguarske kandže na mestu gde bi trebalo da stoje nokti. Felipe je, kao jedini lokalac među nama, predložio da to bude nezvanični kamp Chamicos, prazan prostor na plaži tik uz porodični restoran, na ivici šetnje od tri kilometra kroz napuštene privatne vile, negde u nedođiji između Plaje del Karmen i Tuluma. Zatekli smo miris grilovane morske hrane, jedan par sa malim detetom koji je ručao i žurbu zaposlenih, iako je mesto bilo skoro prazno. Naime, teren je prodat i bio je ovo poslednji dan da je restoran, i pristup ovom mestu otvoren.

Skućili smo se među tri palme: bilo je ovo prvo kampovanje na kojem ću spavati bez šatora. Vezali smo ležaljke, skinuli se i krenuli put plaže koja se naizgled pružala u nedogled.

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico, ležaljke, palme
Felipe i Anhela u ležaljkama

Kada nam neko od poznanika postane prijatelj? Taj trenutak je nemoguće uhvatiti, nekako uvek izmiče pod naletom sećanja i emocija koje čine da se osećamo kao da smo oduvek nosili te osobe sa i u nama. Tako je bilo i u ovom slučaju. Prošli smo svašta, trčali, meditirali, plesali, povraćali, kuvali, spavali, ali tek kad smo počeli da zajedno ćutimo, shvatila sam koliko smo nepovratno ‘’srasli’’. Ta šetnja u prazno bila je baš to: prijatna tišina, pripadanje, prepoznavanje. Šum ptice, i šištanje mora, beskrajni pesak koji se razmiče i skuplja kao horizontalno sredstvo za merenje vremena, samo bez sati i minuta – osećali smo ga u koracima, pokretima i pogledima koji se slažu da dele nešto lično i univerzalno. 

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
Anhela i Milena na plaži

Popodne smo proveli preturajući suva debla koje je izbacilo more. Skupljali smo školjke, kratko plivali, slušali Felipeovu muziku iz nekog od plemena iz Putumayo prašume u Kolumbiji. Padao je mrak, a Anhela i ja smo požurile po još jednu, suvišnu, porciju najboljih kesadilja sa škampima koje sam probala u životu. Pomenula sam vatru – Felipe je rekao da ne smemo, zbog kornjača koje tu polažu jaja tokom ovog doba godine. Sedeli smo na pesku i pričali o majanskim legendama. Odozgo nas je gledao Orionov kaiš, tri svete zvezde sa kojih smo, po majanskim verovanjima i potekli. Blago su treperile kao da prate neki opšti skladni ritam: zapljuskivanje mora, uskomešane palme i svaki pedalj šume i plaže oko nas koji je tako očigledno bio živ. Povetarac je donosio svežinu a naš smeh mir, ko zna koliko dugo smo tako sedeli, praćeni kolumbijskim tribalnim frulama, koje sada u mom sećanju zvuče kao vetar. U jednom trenutku poželela sam da šetam i kada sam krenula putem plaže uočila sam nešto krupno što se pomera u pesku. Mirovala sam dok su se oči navikavale, da li je moguće da prisustvujem svečanom postavljanju jaja od jedne retke i zaštićene, morske kornjače? Biolog u meni je želeo da snima, prijatelj u meni je samo blago mahnuo i ostalima da se pridruže, a prirodnjak u meni je nemo posmatrao spokojan i zadivljen što može da vidi i oseti svu lepotu ovog sveta baš tu, dok je moja krv vibrirala simfonično i iskreno: Hva-la.

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
Felipe čuvari plaže edicija

Hvala prijateljima koji su me naučili da plešem. Hvala Anheli što je verovala u mene i onda kada ja nisam. Hvala Felipeu koji mi je pokazao da je jednostavnost vrlina. Hvala prijateljima koji su delili sa mnom i strah i ljubav i smrt. Hvala što ste me naučili španski i hvala što ste me zajebavali kako bih ga naučila. Hvala Felipe što i dan danas misliš da pričam ruski, i hvala što si mojoj mami rekao ‘’svekrva’’ ono jednom na video pozivu. I dalje to prepričava komšijama. Dragi moji ljudi videćemo se nekad, kao što smo se videli već hiljadu puta. Upoznala sam vas sa 26, a tu ste celog života i za ceo život. Hvala što ste bili čopor ovom vuku samotnjaku i hvala što smo leteli u jatu i zajedno čupali i sadili novo korenje na mestu gde je staro počelo da truli. 

Hvala što ste vi moj meksički dom.

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico, senote, senota
Anhela u džungli, pored senote

I tako je prošlo to veče, u meditativnoj bezrazložnoj sreći. A naredni dan u spontanoj avanturi: vožnja kajakom, gnjurenje iznad divljeg koralnog grebena, trčanje i prejedanje kao kompromis našoj ljudskoj neumerenosti i još jedan matorac koji se nakon pola sata smrtno zaljubio u mene iako nisam ni htela da odgovaram na njegova provokativna pitanja. Chamicos kamp možda više neće postojati, i nikad od mene neće postati travel blogger, jer mnoga mesta o kojima pišem ne samo da više nisu otvorena već su i sebično samo moja: oslikana sećanjima i emocijama koje su samo tu, tako i tada mogle da se stvore. I možda će na mestu gde je kornjača posadila svoju svrhu nići još jedan hotel za idealno fotkanje doručka na balkonu apartmana sa pogledom na more. Možda je to bio poslednji dan kampa i možda će neko drugi stvarati neke drugačije a iste uspomene tamo. Ali jedno je sigurno: živeli smo taj dan kao poslednji i volela bih da svaki bude takav.

Xpu-ha u vreme pandemije COVID19 ili Raj za snalažljive

Kada god me neko upita, kao poznavaoca meksičke kulture i države, kada je najbolje vreme za posetu Meksiku, uvek želim da odgovorim: ‘’U sred pandemije’’. Tokom prva dva meseca od pojave virusa, život u Plaji del Karmen bio je kao suživot sa Nestorovićima različitog izgleda. U tom periodu, kao neko uplašen za život i porodicu, osećala sam se zarobljena u prostoru i vremenu gde niko ne shvata posledice i krhkost ljudskog života, već neumesnim šalama pokušava da odagna neizvesnost i živi tako, dan za danom, dok se državni organi trude da ostanu u skladu sa globalnim merama, pa uvode restrikcije koje ljudi ne razumeju i uzročno-posledično ne shvataju ozbiljno. I, šta je uopšte od ta dva sveta ispravno? Živeći evropski strah u meksičkoj bezbrižnosti, tokom marta i aprila sam se osećala izgubljeno, a tražeći sebi slične i pokušavajući da kroz neočekivani emotivni haos uspostavim red i rutinu, stvari su u nekom trenutku počele da deluju normalno, a strah se raspršio među različitim vremenskim zonama. Tako sam, negde krajem maja, i ja postala Nestorović. 

mexico, meksiko, pandemija, putovanje, covid19
Karo (Kolumbija), Rafa (Poljska) i Milena

U tom trenutku sam imala grupu slično ‘’zaglavljenih’’ putničkih prijatelja, pa smo u trenutku kada je Meksiko bio u samom vrhu zaraze, kreirali neku novu vrstu turizma, koja se bazirala na ‘’iskoristi dan’’ filozofiji i na dobroćudnosti meksičkog naroda koji je u tom trenutku bio ranjen nemaštinom i nedostatkom posla zbog zatvorenih granica. Rafa je moj prijatelj iz Poljske, i nikom nije bilo jasno kako se tako dobro razumemo i otkud toliko internih šala na račun Nemaca. Povezani postojanom niti slovenskog mentaliteta i odrastanjem u postkomunističkoj atmosferi, bilo je lakše imati ‘’nekog svog’’ u celom tom tranzicionom periodu. Tu je bio i isfrustrirani rigidni Italijan koji mrzi Italiju, ali je nosi u balonu oko sebe gde god da krene, slobodna duša iz Konga koja bi samo da pleše i čista ljubav od devojke iz Kolumbije. 

meksiko, mexico, prijatelj
Rafa pozira na autoputu

Rafa i ja smo, najnekomformističkiji od svih, pokušavali da pronađemo način i iskoristimo što smo zaglavljeni baš tu, na korak od Karipskog mora, te smo često šetali ulicama koje deluju neugledno nadajući se da ćemo naći neku lepotu koja je igrom slučaja ostala nepoznata detektivskom oku turističkih agencija. Pričali smo sa lokalcima, preskakali ograde hotela praveći se da ne razumemo španski, ulazili u slučajne autobuse i išli do zatvorenih senota ili plaža tražeći neki ‘’nezvanični’’ ulaz. To se uglavnom završavalo raspravama na lošem španskom i Rafinim sarkazmom, ali eto, tog dana smo imali sreće i iako je ulaz na plažu bio zatvoren nismo to prihvatili kao ograničenje. Šetajući uzduž autoputa koji vodi paralelno sa slojem džungle a potom i plažom, razgledali smo kojim od privatnih, ograđenih puteva da krenemo. Pored jednog od njih bila je straćara, a unutra sedeo momak skromnog izgleda, naših godina.

‘’Amigo!’’ dozvala sam ga. 

‘’Da li je ovo ulaz na plažu?’’

‘’Da, ali privatni. Vlasnici me plaćaju da čuvam kuću kada nisu tu…’’

‘’Odakle si?’’

‘’Iz Chiapasa.’’

‘’Predivno! To je moja omiljena meksička država, bila sam tamo pre dva meseca.’’

xpu-ha, dzungla, priroda, palme, meksiko, mexico
Drvena staza do plaže Xpu-ha

Nakon kratkog ćaskanja o hrani iz Chiapasa predložila sam mu da nas pusti da prođemo do plaže, uz naknadu od 50 pesosa koju bismo platili da je glavni ulaz otvoren. Nećkao se, jer je upravo suprotno bio njegov posao, ali posle malo ubeđivanja pustio nas je. Stidljivo je pomenuo moj akcenat, a potom da ga podseća na dobru prijateljicu iz Rusije, koja isto tako nekad dođe, kako bi pristupila plaži istim putem. Odveo nas je drvenim putićem do kuće i zamolio da ostanemo dalje od dvorišta ali da se slobodno vratimo tuda kada budemo želeli da izađemo. To nam nije teško palo – plaža se pružala u nedogled u oba smera, i nije bilo nijedne druge osobe na njoj. 

more, karipsko more, xpu-ha, meksiko, mexico, karibi
Pogled na Karipsko more sa plaže Xpu-ha

Sigurna sam da smo u sebi vrištali od uzbuđenja i Rafa i ja, ali smo spolja samo nemo posmatrali to prostranstvo i čistinu, moć prirode nezagađene čovekom. Nije bilo ni trunke vetra, Sunce je pržilo i razaralo vodu do iste prozračnosti i u delovima koji su bili duboki tek pola metra, a i u onima čija se dubina nije mogla pojmiti nepreciznim ljudskim čulima. Pesak je poput praha mazio stopala, a prostranstvo vraćalo duši izgubljeni mir; osetila sam se kao u razglednici. Sigurna sam da je to taj osećaj koji je ko zna kada, doživeo prvi čovek koji je video more – ta neobuzdana želja da se prepustiš lepoti i preneseš potom osećaj zbog koga problemi i dileme deluju toliko mizerno malo, kao da će ih nagristi so do rastvaranja, a ti ne ostaneš čist, miran i slobodan. Volim da verujem da je u sličnom emotivnom okruženju i nastao pojam odmora i turizma.

more, karipsko more, xpu-ha, meksiko, mexico, karibi
Milena na plaži

Plivali smo satima, plutali, čitali na obali, hodali uzduž i popreko i skakali – kao da smo deca koja su prvi put videla more i koja će zamkove izmaštanih svetova da ostave otisnute u pesku za neko buduće sećanje. Posmatrali smo kroz kristalno čistu vodu bez maske za gnjurenje živi svet oko nas: raže, ribe, alge i korale, koji su tako neometano postojali, lepotu sklada koji nam uglavnom nije dostupan, a čiji smo deo povlašćeno imali priliku da doživimo ovde. Da sam mogla da pričam izvinila bih se prirodi što smo je zanemarili, zahvalila joj se što postoji i što postojim, snimila film i napisala knjigu o tom osećanju, da u trenu prenesem deo tog mira svakoj dragoj duši koja je u mojoj domovini na drugoj strani sveta živela u grču. Čini mi se da nikad nisam plivala duže i sigurnije, kao da želim da stignem toliko daleko da se izgubi i pogled na razbacane vile na obali, dok ne osetim da je bujicu osećanja prekrilo toplo i mirno Karipsko more.

more, karipsko more, xpu-ha, meksiko, mexico, karibi
Zalazak sunca sa plaže

Xpu-ha je jedna od najlepših i najpopularnijih plaža u ovom delu Meksika. Blizu zvaničnog ulaza postoji nekoliko klubova, i kasnije, tokom mog života u Meksiku, često sam joj se vraćala u različitim izdanjima: kampovala, ispijala koktele na udobnim ležajevima, šetala do poslednjih vidljivih palmi u pejzažu, gnjurila i plivala do onog što sam mislila da je ivica horizonta, a što se uvek menjalo. Ipak, nikad kao tog prvog, pandemijskog puta, kada mi je Xpu-ha poželela dobrodošlicu u divlju ravnotežu jednog meni do tada nepoznatog morskog sveta.

more, karipsko more, xpu-ha, meksiko, mexico, karibi
Milena na plaži

Rafa i ja smo kasnije prepričavali ovaj doživljaj, nadajući se da će nas priroda ‘’častiti’’ još neki put za hrabrost i snalažljivost pri nekim sledećim pandemijskim avanturama. Tokom narednih 7 meseci, otkrili smo još mnogo mesta i mnogo ljudi, ali taj dan će uvek ostati poseban. To je dan kad sam se zaljubila u more, u Meksiko i, po prvi put nakon karantina, u život.

Dan mrtvih ili Pogled na smrt kroz život

dan mrtvih meksiko

Dragi prijatelju, 

Plašim se smrti. Kada sam stigla u Meksiko, gledala sam na tezgicama popločane pešačke zone sve te oslikane lobanje i pitala se kakva je to, zaboga, šarada? Kao neko ko je godinama bio fasciniran krhkošću ljudskog života, toliko da sam imala savršenu repliku ljudske lobanje u svom stanu, nisam videla ništa ni delimično ceremonijalno u vezi toga. Danas si, sutra nisi, ko god da si. 

chichen itza, skulls, meksiko, mexico, dia de muertos, dan mrtvih
Gravure lobanja na zidinama Čičen Ice u Meksiku

Ipak, naslućivala sam da negde iza turističkih tezgi, i isforsiranog američkog akcenta prodavaca, postoji nešto više od konzumerizma. Ili sam se barem, kao zaljubljenik u opskurno, nadala da ću pukom slučajnosti nabasati na neku mističnu tajnu iščezlih civilizacija. I šta uopšte znači iščezlo, ako i dan danas razgovaramo o tome i pokušavamo da damo značenje onome što je njima bio tek uobičajeni dnevni život? Na Meksiko gledam kao na kulturu koja je prihvatila stalnu prisutnost smrti u životu: nekada je to možda bilo zbog osvajanja ili građanskog rata, danas je zbog kartela i dijabetesa. U kom trenutku smo postali društvo koje se manično plaši smrti čineći sve što možemo u vrlo opipljivom fizičkom smislu da bismo zaboravili sopstvenu konačnost? Možda i ima smisla da je posmatramo kroz boje, šarenilo, i stvaranje, ali je nekako tužno što se i taj duhovni pristup sveo na kupovanje suvenira koji će stajati na nekoj polici dok ih neki tamo budući naslednici ne potrpaju u kutije i sahrane u more smeća koje je izgleda jedino što sasvim sigurno ostaje iza nas. Možda smo nekad pričali o najboljem filozofskom delu kao merilu života, danas se možemo pitati koliko smo plastike potrošili za života…

meksiko, mexico, dia de muertos, dan mrtvih, oslikane lobanje, suveniri
Tipični suveniri u Meksiku, ručno oslikane ukrasne lobanje

Divim se meksičkoj radosti, koja je sveprisutna u vazduhu, taj festivitet koji od straha pravi ples, a ne grčeve i probadanja kao što je to u mestu iz kojeg potičem. I ponovo, onaj citat, iz Palate muzike u Meridi: ”Muzičari su prvi ubijeni. Dok su svirali i igrali, bez oružja, ne libeći se da priđu i viču, meci su probijali kroz njihova polugola tela, izgravirane instrumente i posmatrače; ženu i decu.” Dan Mrtvih je srećni praznik. Fredi kaže da su to tri dana kada sve obaveze prestaju, ne ide se na posao, a zajednica se posveti slavi svojih predaka i onog najbitnijeg što su ostavili iza sebe – sledeće generacije života. Bilo mi je čudno da je tradicija toliko jaka i da se odupire pohlepi za novcem, radom i posedovanjem, koju naivno karakterišemo kao ‘’ljudsku prirodu’’ pa se tokom tih tri dana, kroz sećanje na mrtve, zapravo slavi ono najsvetije-pokret, pogled i disanje. Fredi kaže da je to vreme kada u goste dolaze najdraži, a kada imate tako značajnu posetu, zasigurno ne možete misliti o poslu i novcu… Dan mrtvih je praznik kada se lokalne radnje pretvore u muzeje zaostale plemenske kulture – kada umesto plastičnih kesa, na ulici leži posuto cveće i umesto zaglušujuće svađe auspuha, ulice preplavi muzika, dok sa fasada vise dekoracije lepo odevenih kostura, kao manifestacija svega onoga što je svakako tu, iznad naše glave, na dohvat ruke. 

meksiko, mexico, dia de muertos, dan mrtvih, oltar, lobanja, preci, katrina
Tipični oltar u Meksiku za Dan mrtvih

U Meksiku svaki život vredi. Prvi dan ovog praznika posvećen je proslavi kućnih ljubimaca koji su otišli u duhovni svet. Drugi dan je rezervisan za pokojnu decu i mlade, a treći za odrasle. Po tradiciji, četvrtog dana, najstariji pripadnici zajednice, oni koji ostaju u prvom redu na bojnom polju prolaznosti, i koji je se ne plaše, izlaze na ulice lica okrečenih u crno-belu boju, oponašajući kosture, kako bi poplašili i odagnali duhove koji su poželeli da ostanu. Nažalost, od ovog običaja ostala je samo vesela šminka za koju naplaćuju ulični prodavci i umetnici u gradovima, turistima koji će tako našminkani plesati u alkoholisanom stanju, radeći upravo suprotno od same poente praznika – trudeći se da zaborave sve, umesto da se sete. Ipak, u ruralnim sredinama, gde je vreme iz tačkice postojanja rastegnuto u koncentrični krug zajednice, ovakvi običaji i dalje postoje i održavaju taj uzročno-posledični ekosistem verovanja. 

meksiko, mexico, dia de muertos, dan mrtvih, šminka, dekoracija, lobanja, katrina
Tipična šminka za Dan mrtvih

Meksička ceremonijalna kultura me teši, i volela bih da je prisvojim, obgrlim i plešem sa njom u kući gde sam odrasla i gde sam u novembru izgubila dve drage osobe. Ne želim da plačem što niste tu. Želim da slavim što smo bili porodica! Da slušam pesme koje ste voleli i pustim telo da kroz pokrete u transu dotakne ono što visi iznad naših glava – sjedinjenje. Da plešem sa nevidljivim dekoracijama kostura i budem beskonačno zahvalna što sam tu i što kroz mene još struji neiscrpna energija koju nazivamo život, baš onako kako mi je Meksiko pokazao.

meksiko, mexico, dia de muertos, dan mrtvih, dekoracija, kostur, lobanja, šminka, statua
Dekoracija u gradu Oaxaca tokom Dana mrtvih

Nisam religiozna, ali više neću gledati na groblje kao na livadu izgubljenih duša. Videću je kao posetu domu – ljubavi ljudi koji su me jednom naučili da pratim svoju radoznalost i strast, čak i kada me ona bezrazložno gura u krajeve sveta gde ne pripadam, a gde sam svoja više nego ikad.


Hvala,
Milena