Hodočašća po Ohridu

Dok sam na pauzi od putovanja rešavala poslovna pitanja, uhvatio me je neki putnički neizdrž. Doba viruso-paranoje,političkih manipulacija i porodičnih prejedanja, kako u tom metežu naći vremena i volje za bilo kakvo putovanje? Odgovor je došao spontano – kroz poslovnu priliku i jednog prijatelja koji ume da kaže da. 

Iako smo te večeri pred polazak slušale 300 osnovnih fraza makedonskog jezika na Jutjubu i svaku pesmu u kojoj se pominje ime ove države, put u Makedoniju mi je i dalje delovao obično i neplanirano, u toj meri da sam tog jutra sat vremena pred polazak i dalje presađivala paradajz na terasi. 

Panorama Skoplja

“Šta ćete sada u Makedoniji, u sred pandemije?”

“Pa kod nas ništa ne radi pa malo da promenimo sredinu”

“Kod nas je od sutra policijski čas od 8, i zatvoreno je sve”

“Haha, vidiš kako se kod njih i policajci zezaju”

“Ne zezam se, danas je bilo zasedanje Kriznog štaba”

“!?”

Skoplje je kao malo veći Niš, sa neukusno naslaganim statuama u centru…kao da je neko poželeo da svaku ličnost, životinju i simbolizam na svetu pretoči u kamen i posadi na tih 100 kvadratnih metara. Ipak, ljudi su fenomenalni, oni stariji obavezno pričaju i srpski pored makedonskog i jako im je draga naša država – što mi je bilo jako čudno jer sam navikla da na daljim putovanjima retko ko zna šta je i gde je Srbija.

Pogled na Ohridsko jezero

U Ohrid smo stigle popodne, imale smo tek toliko vremena da ostavimo stvari i odemo u supermarket kako bismo pre policijskog časa mogle da se vratimo. I, to mi je bilo dovoljno. Ni hladnoća, ni mrak, ni umor od puta nisu mogli da utiču na moje upoznavanje sa Ohridom. Galičica pod snegom gledala nas je sa druge strane jezera dok su se magla i vodena para spajala sa odrazom planine u vodi i sumrakom  u jedan ton i jedan miris – nešto što je podsećalo na crnogorsko primorje ali uz neku mediteransku eleganciju. Veče smo provele urolane u ćebad na terasi, gledajući nebo i slušajući talase koji su deo mojih misli nosili daleko, u slične frekvencije i drugu vremensku zonu.

Galičica pod snegom

Narednog dana smo obilazile grad. Lutale smo uličicama i smrzavale se, tradicionalno sam bila optimistična i ponela neadekvatnu garderobu, a zbog virusa ništa nije radilo pa je i odlazak u supermarket bio komplikovan. Pentrale smo se po stenama, ruševinima, obilazile jezero uzduž i popreko, a lokalci su nas gledali polučežnjivo – izgleda da smo u martu 2021. bile gotovo jedini turisti. Poneki restorani su radili, ali samo za dostavu i sa šaltera – u obrocima smo se gubile na obali jezera, promrzlih prstiju i pogleda zabačenog u daljinu.

Drugog dana, Ohrid je bio terapija. Jezero koje te među planinama zarobi u svojoj slobodi.Ljudi sa kojima se sporazumeš svako u svom svetu i na svom jeziku, deleći taj jedan krhki trenutak dovoljan da se osetiš dobrodošlo i sigurno. 

Staza od smeštaja do centra Ohrida

Dok sam čekala klopu u restoranu ispod našeg smeštaja, upoznala sam dva čoveka. Ivo je bio sveštenik mojih godina, a Ljupčo njegov otac, veseo i blag čovek. Prišla sam im dok su izvlačili metalni čamac na obalu – predstavila sam se i pitala da li bi mogli da nas provozaju njime popodne kako bismo videle grad sa vode. Videh u njima poznata, izmučena lica. Ljupčo klima glavom i osmehuje se: “Naravno! Kad god hoćete. Svaki dan je ovde Božiji dar.”

Poslednjeg dana u Ohridu, odlučile smo da odemo do manastira Sv.Naum. Gradskim autobusom putuje se 40ak minuta i razgledanje kreće još u busu. Smenjuju se uglovi pod kojima vrebamo Galičicu i što dalje idemo, jezero je sve plavlje i sve divljije. U trenutku kada stignemo do manstira, ono toliko liči na more, da mogu da se zakunem da su mi usne i nozdrve slane od isparenja iako to u stvari nije slučaj.

Dok pored manastira

Sa mesta na kom se nalazi manastir pogled puca na jezero, planine i Albaniju. O manastiru istorijski ne znam ništa osim da bi podjednako dobro tu mogao da postoji i budistički hram i da i dalje prenosi istu energiju i isti mir kao i sada. Radoznale kao što jesmo uputile smo se do neke omanjene crkve prateći jedva primetni putokaz pored groblja, pa potom još jedan, i još jedan, i još jedan. Na skoro svakom  kilometru pojavljivale su se minijaturne crkve i isposnice sve dublje ušuškane u prirodu, sa sve zelenijim ambijentom i sve čistijom vodom. Došle smo do puta obeleženim tablom STOP i rampom, koga nema na mapi i napravile duži krug nazad do manastira lošim putem kroz urušene kuće i nekadašnje farme. 

Izvor u šumi

I nakon tri dana improvizovanog apokaliptičnog turizma izbegavanja policajaca posle 20h sledeća scena je jutro na autobuskoj i osećaj kraja ekskurzije kad svi ćute i jedva čekaju da stignu a u isto vreme se nikom ni ne ide. Iako je sve pusto i razređeno nekako se sažima u taj isti kiseli osećaj: beskućnik, momak koji je zakasnio na poslednji bus, radnik obezbeđenja, gladne oči, smeranje, zvuk upaljača, zatvarač flaše koka-kole koji se kotrlja na betonu, pa dugi spori izdah. Retko koje mesto tako spaja mir i neizvesnost. Da je zvuk, bilo bi otkucavanje sata, konstanto, mehaničko, i neprecizno.

Oda San Kristobalu

15. mart, 2020.

San Cristobal de las Casas, Chiapas, Mexico

Draga prijateljice,

Posvećujem ti haotične misli i moju odu San Kristobalu i stomačnim parazitima zbog kojih sam jela previše slatkiša, pa onda zaglavila i grip, koji me je zarobio u krevetu među sopstvenim premišljanjima na dve nedelje. Čekam odlazak…i tužna sam. Ne zato što idem, već zato što sam u te poslednje dve nedelje napustila sve dobre navike koje sam u prethodna dva meseca započela. Tako je to sa putovanjem i novim sredinama, nikada nisi načisto na kakav način će nova sredina uticati na tebe. Ali, volim taj intenzitet! Kod kuće bi mi za nove navike i nova razočaranja trebalo skoro godinu dana, ovako je brže, teže, i bezbolnije. Jer put ne staje ovde, niti bilo gde, sve je pokret, vatra – život kao magma u konstantom promenljiivom eruptivnom toku.

san cristobal de las casas a view on a street
Pogled na ulicu u San Kristobalu

San Kristobal je gnezdo za bosonoge hipije, ušuškan među planinama koje ne smeš obići i ne možeš obleteti. U San Kristobalu, život je jednostavan i žene pletu duge crne suknje na cvetove, dok nadgledaju igru svojih 5, 6 i 7 dece. Ne pričaju španski, engleski i francuski, ali znaju da spreme vegansku hranu. San Kristobal miriše na vutru, na hladni vetar, mango i ananas, i halucinogene biljke.

Panorama dela grada

Puno toga sam naučila, ali sam se nekako zapostavila, živela u nekoj blagoj poročnoj milini, istraživala mesta, osamila se, udaljila od turista, shvatila da nisam hipik, shvatila da nisam party manijak, shvatila da nisam penjač, shvatila da nisam umetnik. A možda i jesam sve to ponekad i verovatno i još ponešto, ali eto, ovde nisam bila, i nešto mi se baš ni ne bavi ničim od toga trenutno. Ubacila se u međuprostor između svih prostora kojima sam mislila da pripadam. Nisam naučila da pričam tečno španski i nisam spavala ni sa kim. Plašile su me pijace, njihov nered i ludilo, prljavština i buka i volela sam ih, šetala bih njima satima, upijala poglede, pokrete, gledala frizure koje frizeri u pokretnim frizerskim štandovima šišaju, dok na tezgi pored leže lešine raščerupanih kokoši glava oborenih na dole, koje neke tamo niske crne žene prskaju vodom kako bi ostale “sveže” i kako ne bi promenile boju. Mogu da se zakunem da njihove suknje smrde, iako nisam zapravo nikad osetila nikakav miris, niti bih mogla da opišem kako to on izgleda u mojim imaginarnim olfaktorijama. 

Zbogom grade u kojem sam upoznala najbolju putničku prijateljicu, proživela par godina sa njom za dve nedelje i rastala se. I zbogom latino grade u kojem nisam naučila da plešem. Zbogom hipi grade u kojem sam prihvatila da, brate, volim pare. Dobrodošle nove ideje, i dobrodošla samoćo. Dobrodošla ranjivosti koja me podsetila da nisam atletska mašina, nego jedan anatomski lep sklop sumnji i radosti. Kada se na toliko različitih načina udaljiš od svih sitnih i krupnih, neistinitih ubeđenja o sebi, poželiš da se vratiš u najjednostavniju verziju sebe – jer upravo u njoj možeš najviše postići i možeš ponovo da gradiš.

Drvo, Milena i Diana

Zbogom dokazivanje. Zanemarila sam obaveze, oprostila se od sigurnog posla u firmi i bilo kog sledećeg startup-a koji će mi ponuditi posao koji neću prihvatiti. Dobrodošli moji poslovni promašaji! Jedva čekam da vas imam, ali čekaj da prvo porastem koju deceniju narednog meseca, kada ću, nadam se, preboleti ovo klinačko tegobno “odbijanje” teksta poslatog u online časopis.

Zena sa decom i teretom

Trenutno stanje je takvo: inspiriše me haos, nepostojanost i prolaznost svega. Smeškam se dok ovo pišem, pijem kafu i naručujem ceđeni sok, danas sam dama i nosim karmin, i niko ne mora da zna da u sebi gledam u provaliju. Došla sam u idiličnu baštu restorana koji se zove Sarajevo i odlučila da ne kažem da sam sa Balkana. Izgleda da danas nisam.

Ljudi žele da znaju kako je tamo negde, a istina je da je isto kao i svuda, zavisi na koju nogu ustaneš. Opterećuje me komunikacija sa Srbijom, ali to vešto skrivam pod zamagljenošću različitih vremenskih zona. Ipak, ova pisma tebi su kao pisma sebi, manifest o mestu i stvarima koja proživim, koja tek kroz sva različita lica koja srećem mogu da sagledam kao integralni deo sebe. Novim mestima se uvek vraćam sveža.

Voli te Milena

Žena na steni; žena stena i muškarac pena

Ovaj stih sam pročitala negde pre dosta vremena, u knjizi autorke koju bih rado promovisala, a koje ne mogu da se setim. Po običaju kasnim sa postom, loše za SEO, ali dobro za simboliku. Ipak je tema univerzalna, posvećena osobama ženskog pola koje su mi kroz moja putovanja, i život, kao najduže putovanje, pokazivale šta je sve moguće i da ovo telo koje se stvori biološkom igrom u majčinom stomaku ne treba da bude ograničenje ili prokletstvo, već nešto što treba voleti, paziti i unapređivati kada god i dokle god to želimo. Sve su realne ličnosti iz mog života, pa možda se u nekoj i pronađete.

Žena koja zna da ode

Devojčica u koju sam se zaljubila sa 5 godina

Žena koja ne pristaje na tuđe vizije svog života

Devojčica koja se ne vezuje za ljude

Devojčica koja je imala 3 očinske figure, a nijednog oca

Devojka koja je majci mama

Ona koja nije išla ni u osnovnu školu

Devojka koja je bivši zavisnik

Devojka koja je i dalje zavisnik

Žena koja planinari

Žena koja obilazi svet biciklom

Naučnica

Predsednica

Žena koja je dala otkaz posle 15 godina u ‘’dobroj’’ firmi

Žena koja se razvela 3 puta

Žena koja je vozila kamion

Devojčica koju su silovali

Devojka koja se ne plaši svoje psihičke bolesti

Devojka koja je pobedila rak

Ona koja govori 6 jezika

Žena koja je počela da slika

Devojka koja voli planine, i zbog koje su ih mnogi zavoleli

Devojka koja je pobedila random lika u obaranju ruke

Žena koja je devojčica sa 60

Žena koja je devojčica sa 40

Žena čiji je spisak ljubavnika veličine ukoričene sveske

Devojka koju je zlostavljao profesor

Žena za koju kažu da je ružna

Devojka sa 4 plastične operacije

Devojčica sa 5 deteta

Devojka koja je rasla bez majke

Devojčica koja raste i bez oca i bez majke

Devojka koja je odustala od fakulteta

Žena koja je završila fakultet sa 40

Devojka koja je napravila sopstvenu firmu 

Romkinja

Žena koja živi slobodno, iako mnogi misle da je luda

Jedna sportiskinja

Devojka koja nosi čupavu kosu

Žena koja je snimila pornić iz ličnog zadovoljstva

Žena koja krije svoje godine

Devojka koja je ćelava

Ona koja je provela godine u socijalnim službama i sigurnim kućama

Jedna drugarčina

Profesorka koja me je mrzela

Devojka koja je promenila pol

Profesorka koja me je gurala

Umetnica

Žena koja zna da uputi kompliment

Žena koja je stvorila milion dolara sama, pa onda donirala veći deo novca

Spremačica koja mi je ulepšavala život svake nedelje

Ona koja pije samo rakiju

Kuvarica koja mi je ulepšavala život svakog dana

Plesačica koja sam htela da budem

Šamanka

Devojka koja živi sa psihičkom bolešću

Žena koja je naučila da vozi sa 32

Žena koja je odlučila da postane majka sa 42

Sve su realne ličnosti iz naše okoline. Sve su produkt sveta u kojem živimo. I svi mi zajedno  stvaramo novi. Bilo bi dobro da se ne vodimo time šta neko ima između nogu, nego koliko hrabrosti i iskrenosti ima da bude ono što želi da bude.

Ritual ispijanja kakaa u Meksiku

ritual ispijanja kakaa, kakao, meksiko

Dragi prijatelju,

Ponekad razmišljam o svim mestima koja sam posetila, o svim stvarima koje sam o njima naučila i takođe o svim kulturno-turističkim brošurama koje sam dobila, a nisam ni prelistala. Govorim o Meksiku, južnim dolinama jukatanskog poluostrva i ostacima majanskih verovanja koja su se neprimetno sažmela sa modernim vrednostima zdravog života i povratka prirodi. Govorim o ostacima drevnih majanskih gradova, prirodnim bazenima (senotama), jedinstvenim ovim predelima i duhovnosti koja je čini se osim ovde ostala tako sačuvana jedino još u nekim budističkim hramovima azijskih planina. Da li je u tome greška i da li bih da sam čitala te brošure umesto senzacija koje je teško opisati imala pouzdane istorijske informacije praćene datumima i činjenicama, stvarno ne znam. Ali, u ovakvim starim kulturama se i veruje da se samo ‘’zna’’ i razume srcem, u nimalo romantičnom smislu. 

dzungla, tropska suma, senota, meksiko
Ambijent u kojem se uglavnom organizuju rituali

Ovde sam postala deo jednog ‘’kružnog’’ trougla – u kojem su sva tri ugla međusobno zavisna a po čijim stranicama obitavaju ljudi. Ne mislim na iluminate ili bilo kakvu sektu već na jedinstvo prirode, poštovanja i rituala. Poštovanje prirode urodilo je trećem, ritualnom, pristupu gde se onim zaboravljeno starim metodama čovek i simbolično, fizički, vraća u ravnotežu sa prirodom čiji je deo, iz ugla bića koje je izmešteno i gospodari njom. Možda su izgubljeni narodi imali nama neshvatljive načine za postizanje ovog balansa,  danas se to svodi na vatru, vodu, domaću hranu, muziku proizvedenu prirodnim instrumentima i priču. Ovakvi rituali su uglavnom smešteni u mesta toliko čista i prirodna, da i samo okruženje ima umirujući karakter. Prisustvovala sam mnogim ceremonijama ritualne prirode: prirodni lekovi, ispijanje kakaa, temaskal tj. majanska sauna, lečenje zvukom… Svi oni koriste različita sredstva za postizanje istog: duševnog mira u kojem je čovek skladno biće okruženja u kojem se nalazi. Uzeću za primer ceremoniju ispijanja kakaa.

seme kakaa, prirodni kakao, biljka kakaa
Prirodni kakao, preuzeto sa interneta

Kakao, koji ovde prirodno raste, smatra se lekovitom biljkom. Po verovanju, dobar je za srce, i u fizičkom tj. zdravstvenom i u duhovnom smislu. U fizičkom smislu, pospešuje funkcionisanje kardiovaskularnog sistema i jača krvne sudove. U duhovnom smislu, veruje se da kakao aktivira našu vitalnu energiju, i na taj način pomaže mentalnom i duhovnom blagostanju i oslabađanju od negativnih konstrukcija uma kao što su strahovi, stereotipi i brige. Zbog svega ovoga, kakao je veoma važan u majanskoj kulturi i prema ovoj biljci se ophode sa mnogo poštovanja.

Samleveni kakao, preuzeto sa interneta

 Stigli smo 10 minuta pre zvaničnog početka. Poneli smo po jednu sveću, nešto domaće hrane i šolje. U sredini dvorišta opkoljenog drvećem, gorela je vatra. Seli smo na zemlju oko vatre, već je bilo desetak ljudi i svi su nas pozdravili, većina zagrljajem, iako nikog nismo poznavali. U velikoj zemljanoj posudi kuvao se prirodni kakao i miris se širio otvorenim prostorom i mešao sa mirisom vlažne tropske šume. Pored tog zemljanog lonca bio je mini oltar – sa domaćom hranom, svećama i cvećem na kojem je u velikom kadilniku goreo kopal, prirodni beli tamjan sa ovih prostora. U trenutku kada se napravio krug od dvadesetak ljudi, organizator nas je pozdravio i zahvalio se što smo tu, što delimo svoje vreme i svoju energiju. Najavio je da će početi sa sipanjem kakaa i da pre nego što počnemo da ga pijemo uzmemo trenutak za sebe, razmislimo, osetimo, izolujemo neku nameru, sa kojom smo danas tu – šta bismo želeli da podelimo, da pronađemo, čega bismo voleli da se oslobodimo.

Autentična atmosfera rituala ispijanja kaka, preuzeto sa interneta

Mogu da razumem zašto su mesta kao senote smatrana svetim. To je upravo ta jačina prirode o kojoj kao zanesenjak uporno pišem. Mislim da to u nekom trenutku osete svi planinari, svi povratnici u prirodu, svi kojima duša vapi za skladom. Možda ne govore o tome na ovaj način, ali ja sam, na sreću ili nesreću, prokleta rečima pa to činim.

Senota Yaxbacaltun

Dok smo pili kakao, svirali su gitare i koristili udaraljke, prirodne bubnjeve i marake i ljudi su po osećaju ustajali, pevali, igrali, svirali, uzimali još kakaa. Organizator nas je nekoliko puta iznenadio govorom, koji nije spremao, koji je nekako prirodno stvorila atmosfera, a misli koje smo svi osećali, on je vešto sproveo u reči. Govorio je o bitnim stvarima: o jedinstvu, miru, borbi sa samim sobom i strahom od pandemije, o krivici i kajanju koje nam je nekako nametnuto i nasleđeno, što je planeta u takvom stanju u kakvom jeste. Možeš ovo shvatiti kako god hoćeš, ja sam ga shvatila kao podsećanje na univerzalne vrednosti i da ipak, kao jedinke imamo moć da malo po malo menjamo svet oko sebe i odnos koji imamo prema ljudima, prirodi i životu, ukoliko nam taj neki opšteprihvaćeni ne odgovara. 

ceremonija ispijanja kakaa
Tradicionalno pripremanje i serviranje kakaa, preuzeto sa interneta

Neko mi je pomenuo da su ovi rituali ekvivalent molitvi i religioznim obredima. Ne smeta mi da ih definišeš kako god želiš. Ne prinosimo nikakvu žrtvu osim svog vremena.

I tako taj ‘’sveti’’ trougao nastavlja da se kotrlja.

Sela planine Sierra Norte u Oaxaci

agave divljina magla oaxaca meksiko oahaka mexico

Magla je. Jos i ja preskačemo klizavo vlažno kamenje kako bismo se uslikali sa agavama veličine automobila, nakon što su nas izbacili iz sela do kog smo putovali 3 sata. Kažu da agave mogu biti stare i stotinu godina. Hladno je. Imam letnju garderobu na sebi ali je nošenje dve marame za plažu oko vrata u rangu nošenja 2 gornja dela kupaćeg. Osim prividne natrpanosti potpuno je uzaludno i ne štiti od vetra i hladnoće. Iako je u gradu Oaxaca, na 1555 metara nadmorske visine, prisutna pretežno suptropska klima, u planinama Sierra Norte, koja u najvišim delovima doseže do 3000 metara, je znatno hladnije.

Na stenama u rezervatu prirode Benito Juarez

Dok smo koračali pustim selom, gde bi trebalo da je ekoturistički centar Benito Juarez posvećen divljoj prirodi i stogodišnjim agavama, projurila je žena dozivajući žensko ime i nadimke. Drveće, brda i prazne kuće odzvanjale su njenim imenom, a žena je jurila i vikala sve glasnije. Pomislili smo da se devojčica izgubila, da smo na pomaku jedne tužne drame i ponudili pomoć. Objasnila nam je  da je njena ćerka otišla biciklom ali da je sada najverovatnije ne čuje od šume i da je sve u redu, bez želje da nastavi razgovor. Nastavila je put a mi smo nastavili lutanje kroz prazno selo, tražeći mesto za kamp, doručak ili makar ljudski kontakt. Fascinirale su me orhideje na drveću, dovoljno visoko da se njihovi cvetovi sažimaju sa maglom i krošnjama. Kroz vekovna stabla probijao se taj novi život, nedodirljiv u svojoj lepoti, na bezbednoj visini ušuškan van domašaja grabežljivih ljudskih ruku. Ubrzo je dotrčao čovek sitne građe, i nekako izmorenog pogleda:

‘’Šta tražite ovde, zvaću policiju’’

orhideje u sumi u oaxaci
Šuma u rezervatu Benito Juarez

Trenuci objašnjavanje, pravdanja, pitanja. Kao da nas nije ni čuo ni video. Tupo je ponavljao u krug istu priču: ‘’Centar je zatvoren. Pandemija je. Niko ne sme ući i ako bilo ko vidi da ste ovde, celo selo će biti kažnjeno. Zvaću policiju’’. Bojažljivo je gledao kroz moje zelene oči. Iako sam pod maskom, kapom i previše slojeva neadekvatne garderobe, u njegovom svetu one su značile jedino: ‘’Bolest! Strah! Turista! Smrt!’’ Ponudili smo da pomognemo selo u ovim teškim trenucima, kada je turizam od koga žive stao i da bez mnogo galame napustimo selo. Nije hteo novčanu pomoć. Bio je iskreno uznemiren. Ostavili smo kontakt i sliku dokumenata, za slučaj da bude problema kako bi mogli da nas nađu i osude, potom nastavili put na sever, gde nismo planirali ići i gde nismo tačno znali šta da očekujemo, nadajući se da ćemo u nekom od sela planine Sierra Norte naći utočište i kamp.

agave divljina magla oaxaca meksiko oahaka mexico
Pogled kroz prozor automobila u toku vožnje

Jos je vozio nervozno, nije to nikad rekao, ali su progresiv rok koji je šištao sa zvučnika, kiša, dim cigara i magla jednostavno manifestovali to naše unutrašnje raspoloženje. Sela u planini Sierra Norte u Oahaki imaju sličnu atmosferu kao staroplaninska sela, bar ona koja su u naletu odbrane prirode i jedinstva ponovo oživela. Ipak, i ovde je, kao i svuda u svetu, strah stvarao neku drugačiju realnost: ljudi su zatvorili svoja sela na 8 meseci, barikadirali puteve i obustavili svaku fizičku komunikaciju sa spoljnim svetom, drugim selima i gradovima. Od početka pandemije nisu imali nijednog obolelog. Gledali su televiziju, molili se, živeli miran život koji im je preostao i šaljivo tragično čekali vakcinu, spas od prepuštenosti sebi baš iz tog strašnog, spoljašnjeg sveta.

Prošli smo kroz dva sela jedva ubedivši ljude na barikadama da nas puste da prođemo, putovali smo tri sata duže no što je bilo planirano i u tom trenutku nismo imali dovoljno goriva za povratak do grada. Sa obe strane puta nadnosile su se stene, brda i provalije, nismo naišli na putić koji bi nas odveo do nekog idiličnog kamp mesta gde bismo pevali oko vatre i grejali nožne prste. Čak i sam put delovao je nerealno utisnut u divljinu. Da, gledala sam je sa prozora automobila, ali ta stabla koja su probadala prostor po 30 metara uvis, i agave koje su izbijale iz stena, pod svim uglovima od 90 do recimo 150 stepeni, prkosile su vremenu, gravitaciji, hladnoći, prostoru; prenosile su mir, čak i kroz poglede koji su konstanto smenjuju, kao neki dugi spiritualni film. Prisustvo čistog života iz ugla jednog čoveka, ta energija nosi nešto što bi se moglo nazvati svetim. 

agave u prirodi oaxaca, velicine automobila
Agave u veličini automobila

Poslednje selo do koga smo stigli bilo je San Miguel Cajones, jedno od tzv ‘’mancomunados’’ sela. To znači da pripadaju grupi sela gde je za svako selo odgovoran po jedan starešina, a potom zajedno većaju šta je najbolje za celu grupu i gotovo autonomno od savezne i republičke vlasti donose odluke. Ova doza autonomije me je oduševila. Starešine su se smenjivale na nekoliko godina, većanjem u selu, ali su tokom godina svoje odgovornosti baš oni ti koji finansiraju, uređuju i čuvaju svoje selo. Na to se gleda kao na čast i odgovornost, najvećim delom kroz faktore ljudskosti i tradicije, dok ta pozicija u lokalnoj zajednici nema nikakav materijalni i karijeristički značaj.

Šetnja kroz selo San Miguel Cajones

Na ulazu u selo San Miguel Cajones, jedna dobra duša pustila nas je da prođemo i potražimo gorivo i smeštaj. Selo je delovalo prazno, ali smo uspeli da dođemo do prodavnice a potom da nađemo čoveka koji toči gorivo u prazne flaše i balone. U radnji smo otpočeli razgovor sa dečakom, Jos je pustio da kroz sve neizvesnosti ispliva njegova kreativnost koja je urodila snalažljivošću. Dečak nam je rekao da jedna porodica izdaje sobe, ali da to nisu radili od početka pandemije i da bismo možda, ako nam se posreći, mogli da prespavamo jedno veče. Krenuli smo zajedno do tamo. Ljudi koji bi prošli pored gledali su nas ispitivački i nepoverljivo, ‘’Ko su ovo dvoje i šta će ovde?’’ U kući koju je dečak preporučio, dočekala nas je starija žena, pričajući sa nama na razdaljini od nekoliko metara. Nije želela da nas ugosti, ali čuvši celu situaciju nije želela ni da nas odbije. Rekla je da turistički kapaciteti ne rade i da ne sme da nam izda smeštaj ali da može da nas primi u sobu svojih unuka, koja je bila stepenicama odvojena od ostatka kuće. Pitali smo je za savet, gde možemo otići, šta možemo obići, kako da što manje narušimo mir mesta dok smo tu. Rekla nam je da ne razgovaramo ni sa kim, i da ne gledamo ljude u oči, ako nas neko bude pitao, da kažemo da je Jos njihov rođak, a ja njegova konkubina iz Evrope koja živi u Meksiku već godinama. Ostavili smo stvari i otišli u šetnju: u ovom trenutku više nisam osećala hladnoću, hodala sam samo opijena celom ovom situacijom i zajebavala Josa, koji je još uvek nosio ostatke nervoze od celodnevne vožnje. Rekao je da stvaramo neki novi vid turizma. Rekla sam mu da improvizujemo.

Šetnja kroz San Miguel Cajones

Šetali smo zemljanim putevima koji naizgled ne vode nikud, pratili zvuk reke i bili kao deca koja konačno ostvare ono što žele. Kupili smo hleb u obliku životinja od lokalne dece. Naišli smo na drvo mandarine na brdu i popeli se do njega. Sedeli smo tu dugo, bez signala, bez plana i bez ikakve ideje šta sad i gde posle. Bio je to dug i lep trenutak. Ubrali smo dve mandarine sa drveta. Iznenadila sam se da u svojoj vidim crva, shvativši da je ovo verovatno prva prirodna mandarina koju sam pojela u životu. Meditirali smo i sve je nekako bilo skladno i dovoljno. Dug dan prepun pitanja i pravdanja bio je za nama, ovde smo jednostavno bili slobodni. Vratili smo se u selo kada je zašlo sunce, planine su opkoljavale to selo i delovalo je kao da čuvaju magluu njemu. Šetali smo još neko vreme, gledajući zemljane kuće, cveće i osluškujući domorodačke jezike iz kuća i dvorišta ljudi, koje nismo razumeli i nismo uznemiravali. Još neko vreme smo sa terase posmatrali selo, kovali planove, pričali ogrnuti jorganima i vrećom za spavanje a onda smo najverovatnije zaspali oko 10 kako to i dolikuje u jednom planinskom selu.

kuca u sumi u rezervatu prirode benito juarez u planini sierra norte, oaxaca, mexico
Zemljana kućica sa ekološkom porukom u rezervatu Benito Juarez
Tradicionalni slatki hleb u obliku životinja

Ujutru su nas pozvali na doručak, bila su to jaja na oko u domaćoj salsi. Kuća je bila skromna i u njoj je živelo 5 generacija ljudi: najstarija baba je imala svoju sobu i centralno postavljenu uramljenu sliku na zidu, dok su je okruživali svi njeni potomci. Ceo zid bio je ispunjen različitim slikama ljudi i dece, i svi su bili tu zajedno kao podsetnik kako i od koga je za njih sve počelo. Jučerašnji strah zamenila je radoznalost, u trenutku kada delimo hranu, ništa više od onog što bi ‘’trebalo’’ nije važno. Mi smo njima zanimljivi i oni nama. Desetogodišnji dečak sa naočarama ćuti sve vreme, a onda bojažljivo pita: ‘’Koja se valuta koristi u Srbiji?’’ ‘’Da li si čula za Nikolu Teslu?’’ Talas miline, talas ljubavi. Hvala ti na radoznalosti, divni mladi čoveče.

Smeštaj u selu San Miguel Cajones

Iz sela smo krenuli prepodne i veći deo puta smo ćutali. Napravili smo par pauza gde je pogled ili drveće bilo toliko lepo da smo hteli da mu kojim trenutkom više odamo divljenje i poštovanje. Dragi prijatelju, ne pitaj me kada sam postala hipi. Kada sam se prvi put osetila apsolutno nebitnom u svom tom skladu koji postoji u prirodi, jednostavno mi nije preostalo ništa drugo.

Šuma planine Sierra Norte

Kamp Chamicos ili Oda prijateljstvu

‘’Mileee, gotova je kafa’’ zavibrirali su moji prozori i pažnja dok me je iz sanjivog listanja Instagrama trgnuo Felipeov glas. 
‘’Hajde popni se’’
U stanu iznad, sedimo za stolom, Plaji del Karmen poznata trojka koju sada vidim kao tim superheroja iz nekog animiranog filma: Felipe, Anhela i ja.
‘’Gde ćemo za vikend?’’ 

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
Milena, Felipe (Meksiko) i Anhela (Španija)

Izbegavam da pišem o prijateljstvu, jer je nezahvalno predstavljati ljude objektivno kroz lični doživljaj sebe sa njima. Treba pažljivom disekcijom odstraniti povremene komponente drame, iscediti smeh i interne fore, i ono najteže, verovati u tu osobu o kojoj pišemo i koju iznova vajamo da i drugi mogu uživati u njoj. Baš zato izbegavam da pišem o Anheli i Felipeu – toliko smo se srodili da pisanjem o njima vajam i intimne delove sebe.  Anhela i Felipe su moji suživotnici, par koji nije par, duhovna milina iz koje proizilazi subjektivni osećaj doma, kosmička porodica, kako bi jedna prijateljica iz Meksika rekla. Ljudi zbog kojih je teško otići, i ljudi kojima se uvek možeš vratiti, kao da su vreme i daljina tek bleda senka jedne sigurne povezanosti. 

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
U prikolici, prevoz autostopom do odredišta

Tog vikenda trebalo nam je da pobegnemo iz grada koji se iz naše postkovidske karipske utopije polako pretvarao u košnicu gringosa. Tražili smo plažu na kojoj ne prodaju suvenire, gde se između dve palme ne moraš pogledom boriti za metar peska kako bi postavio peškir, gde te blizina džungle može opiti toliko da počneš da osećaš jaguarske kandže na mestu gde bi trebalo da stoje nokti. Felipe je, kao jedini lokalac među nama, predložio da to bude nezvanični kamp Chamicos, prazan prostor na plaži tik uz porodični restoran, na ivici šetnje od tri kilometra kroz napuštene privatne vile, negde u nedođiji između Plaje del Karmen i Tuluma. Zatekli smo miris grilovane morske hrane, jedan par sa malim detetom koji je ručao i žurbu zaposlenih, iako je mesto bilo skoro prazno. Naime, teren je prodat i bio je ovo poslednji dan da je restoran, i pristup ovom mestu otvoren.

Skućili smo se među tri palme: bilo je ovo prvo kampovanje na kojem ću spavati bez šatora. Vezali smo ležaljke, skinuli se i krenuli put plaže koja se naizgled pružala u nedogled.

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico, ležaljke, palme
Felipe i Anhela u ležaljkama

Kada nam neko od poznanika postane prijatelj? Taj trenutak je nemoguće uhvatiti, nekako uvek izmiče pod naletom sećanja i emocija koje čine da se osećamo kao da smo oduvek nosili te osobe sa i u nama. Tako je bilo i u ovom slučaju. Prošli smo svašta, trčali, meditirali, plesali, povraćali, kuvali, spavali, ali tek kad smo počeli da zajedno ćutimo, shvatila sam koliko smo nepovratno ‘’srasli’’. Ta šetnja u prazno bila je baš to: prijatna tišina, pripadanje, prepoznavanje. Šum ptice, i šištanje mora, beskrajni pesak koji se razmiče i skuplja kao horizontalno sredstvo za merenje vremena, samo bez sati i minuta – osećali smo ga u koracima, pokretima i pogledima koji se slažu da dele nešto lično i univerzalno. 

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
Anhela i Milena na plaži

Popodne smo proveli preturajući suva debla koje je izbacilo more. Skupljali smo školjke, kratko plivali, slušali Felipeovu muziku iz nekog od plemena iz Putumayo prašume u Kolumbiji. Padao je mrak, a Anhela i ja smo požurile po još jednu, suvišnu, porciju najboljih kesadilja sa škampima koje sam probala u životu. Pomenula sam vatru – Felipe je rekao da ne smemo, zbog kornjača koje tu polažu jaja tokom ovog doba godine. Sedeli smo na pesku i pričali o majanskim legendama. Odozgo nas je gledao Orionov kaiš, tri svete zvezde sa kojih smo, po majanskim verovanjima i potekli. Blago su treperile kao da prate neki opšti skladni ritam: zapljuskivanje mora, uskomešane palme i svaki pedalj šume i plaže oko nas koji je tako očigledno bio živ. Povetarac je donosio svežinu a naš smeh mir, ko zna koliko dugo smo tako sedeli, praćeni kolumbijskim tribalnim frulama, koje sada u mom sećanju zvuče kao vetar. U jednom trenutku poželela sam da šetam i kada sam krenula putem plaže uočila sam nešto krupno što se pomera u pesku. Mirovala sam dok su se oči navikavale, da li je moguće da prisustvujem svečanom postavljanju jaja od jedne retke i zaštićene, morske kornjače? Biolog u meni je želeo da snima, prijatelj u meni je samo blago mahnuo i ostalima da se pridruže, a prirodnjak u meni je nemo posmatrao spokojan i zadivljen što može da vidi i oseti svu lepotu ovog sveta baš tu, dok je moja krv vibrirala simfonično i iskreno: Hva-la.

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
Felipe čuvari plaže edicija

Hvala prijateljima koji su me naučili da plešem. Hvala Anheli što je verovala u mene i onda kada ja nisam. Hvala Felipeu koji mi je pokazao da je jednostavnost vrlina. Hvala prijateljima koji su delili sa mnom i strah i ljubav i smrt. Hvala što ste me naučili španski i hvala što ste me zajebavali kako bih ga naučila. Hvala Felipe što i dan danas misliš da pričam ruski, i hvala što si mojoj mami rekao ‘’svekrva’’ ono jednom na video pozivu. I dalje to prepričava komšijama. Dragi moji ljudi videćemo se nekad, kao što smo se videli već hiljadu puta. Upoznala sam vas sa 26, a tu ste celog života i za ceo život. Hvala što ste bili čopor ovom vuku samotnjaku i hvala što smo leteli u jatu i zajedno čupali i sadili novo korenje na mestu gde je staro počelo da truli. 

Hvala što ste vi moj meksički dom.

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico, senote, senota
Anhela u džungli, pored senote

I tako je prošlo to veče, u meditativnoj bezrazložnoj sreći. A naredni dan u spontanoj avanturi: vožnja kajakom, gnjurenje iznad divljeg koralnog grebena, trčanje i prejedanje kao kompromis našoj ljudskoj neumerenosti i još jedan matorac koji se nakon pola sata smrtno zaljubio u mene iako nisam ni htela da odgovaram na njegova provokativna pitanja. Chamicos kamp možda više neće postojati, i nikad od mene neće postati travel blogger, jer mnoga mesta o kojima pišem ne samo da više nisu otvorena već su i sebično samo moja: oslikana sećanjima i emocijama koje su samo tu, tako i tada mogle da se stvore. I možda će na mestu gde je kornjača posadila svoju svrhu nići još jedan hotel za idealno fotkanje doručka na balkonu apartmana sa pogledom na more. Možda je to bio poslednji dan kampa i možda će neko drugi stvarati neke drugačije a iste uspomene tamo. Ali jedno je sigurno: živeli smo taj dan kao poslednji i volela bih da svaki bude takav.