Hodočašća po Ohridu

Dok sam na pauzi od putovanja rešavala poslovna pitanja, uhvatio me je neki putnički neizdrž. Doba viruso-paranoje,političkih manipulacija i porodičnih prejedanja, kako u tom metežu naći vremena i volje za bilo kakvo putovanje? Odgovor je došao spontano – kroz poslovnu priliku i jednog prijatelja koji ume da kaže da. 

Iako smo te večeri pred polazak slušale 300 osnovnih fraza makedonskog jezika na Jutjubu i svaku pesmu u kojoj se pominje ime ove države, put u Makedoniju mi je i dalje delovao obično i neplanirano, u toj meri da sam tog jutra sat vremena pred polazak i dalje presađivala paradajz na terasi. 

Panorama Skoplja

“Šta ćete sada u Makedoniji, u sred pandemije?”

“Pa kod nas ništa ne radi pa malo da promenimo sredinu”

“Kod nas je od sutra policijski čas od 8, i zatvoreno je sve”

“Haha, vidiš kako se kod njih i policajci zezaju”

“Ne zezam se, danas je bilo zasedanje Kriznog štaba”

“!?”

Skoplje je kao malo veći Niš, sa neukusno naslaganim statuama u centru…kao da je neko poželeo da svaku ličnost, životinju i simbolizam na svetu pretoči u kamen i posadi na tih 100 kvadratnih metara. Ipak, ljudi su fenomenalni, oni stariji obavezno pričaju i srpski pored makedonskog i jako im je draga naša država – što mi je bilo jako čudno jer sam navikla da na daljim putovanjima retko ko zna šta je i gde je Srbija.

Pogled na Ohridsko jezero

U Ohrid smo stigle popodne, imale smo tek toliko vremena da ostavimo stvari i odemo u supermarket kako bismo pre policijskog časa mogle da se vratimo. I, to mi je bilo dovoljno. Ni hladnoća, ni mrak, ni umor od puta nisu mogli da utiču na moje upoznavanje sa Ohridom. Galičica pod snegom gledala nas je sa druge strane jezera dok su se magla i vodena para spajala sa odrazom planine u vodi i sumrakom  u jedan ton i jedan miris – nešto što je podsećalo na crnogorsko primorje ali uz neku mediteransku eleganciju. Veče smo provele urolane u ćebad na terasi, gledajući nebo i slušajući talase koji su deo mojih misli nosili daleko, u slične frekvencije i drugu vremensku zonu.

Galičica pod snegom

Narednog dana smo obilazile grad. Lutale smo uličicama i smrzavale se, tradicionalno sam bila optimistična i ponela neadekvatnu garderobu, a zbog virusa ništa nije radilo pa je i odlazak u supermarket bio komplikovan. Pentrale smo se po stenama, ruševinima, obilazile jezero uzduž i popreko, a lokalci su nas gledali polučežnjivo – izgleda da smo u martu 2021. bile gotovo jedini turisti. Poneki restorani su radili, ali samo za dostavu i sa šaltera – u obrocima smo se gubile na obali jezera, promrzlih prstiju i pogleda zabačenog u daljinu.

Drugog dana, Ohrid je bio terapija. Jezero koje te među planinama zarobi u svojoj slobodi.Ljudi sa kojima se sporazumeš svako u svom svetu i na svom jeziku, deleći taj jedan krhki trenutak dovoljan da se osetiš dobrodošlo i sigurno. 

Staza od smeštaja do centra Ohrida

Dok sam čekala klopu u restoranu ispod našeg smeštaja, upoznala sam dva čoveka. Ivo je bio sveštenik mojih godina, a Ljupčo njegov otac, veseo i blag čovek. Prišla sam im dok su izvlačili metalni čamac na obalu – predstavila sam se i pitala da li bi mogli da nas provozaju njime popodne kako bismo videle grad sa vode. Videh u njima poznata, izmučena lica. Ljupčo klima glavom i osmehuje se: “Naravno! Kad god hoćete. Svaki dan je ovde Božiji dar.”

Poslednjeg dana u Ohridu, odlučile smo da odemo do manastira Sv.Naum. Gradskim autobusom putuje se 40ak minuta i razgledanje kreće još u busu. Smenjuju se uglovi pod kojima vrebamo Galičicu i što dalje idemo, jezero je sve plavlje i sve divljije. U trenutku kada stignemo do manstira, ono toliko liči na more, da mogu da se zakunem da su mi usne i nozdrve slane od isparenja iako to u stvari nije slučaj.

Dok pored manastira

Sa mesta na kom se nalazi manastir pogled puca na jezero, planine i Albaniju. O manastiru istorijski ne znam ništa osim da bi podjednako dobro tu mogao da postoji i budistički hram i da i dalje prenosi istu energiju i isti mir kao i sada. Radoznale kao što jesmo uputile smo se do neke omanjene crkve prateći jedva primetni putokaz pored groblja, pa potom još jedan, i još jedan, i još jedan. Na skoro svakom  kilometru pojavljivale su se minijaturne crkve i isposnice sve dublje ušuškane u prirodu, sa sve zelenijim ambijentom i sve čistijom vodom. Došle smo do puta obeleženim tablom STOP i rampom, koga nema na mapi i napravile duži krug nazad do manastira lošim putem kroz urušene kuće i nekadašnje farme. 

Izvor u šumi

I nakon tri dana improvizovanog apokaliptičnog turizma izbegavanja policajaca posle 20h sledeća scena je jutro na autobuskoj i osećaj kraja ekskurzije kad svi ćute i jedva čekaju da stignu a u isto vreme se nikom ni ne ide. Iako je sve pusto i razređeno nekako se sažima u taj isti kiseli osećaj: beskućnik, momak koji je zakasnio na poslednji bus, radnik obezbeđenja, gladne oči, smeranje, zvuk upaljača, zatvarač flaše koka-kole koji se kotrlja na betonu, pa dugi spori izdah. Retko koje mesto tako spaja mir i neizvesnost. Da je zvuk, bilo bi otkucavanje sata, konstanto, mehaničko, i neprecizno.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.