Oda San Kristobalu

15. mart, 2020.

San Cristobal de las Casas, Chiapas, Mexico

Draga prijateljice,

Posvećujem ti haotične misli i moju odu San Kristobalu i stomačnim parazitima zbog kojih sam jela previše slatkiša, pa onda zaglavila i grip, koji me je zarobio u krevetu među sopstvenim premišljanjima na dve nedelje. Čekam odlazak…i tužna sam. Ne zato što idem, već zato što sam u te poslednje dve nedelje napustila sve dobre navike koje sam u prethodna dva meseca započela. Tako je to sa putovanjem i novim sredinama, nikada nisi načisto na kakav način će nova sredina uticati na tebe. Ali, volim taj intenzitet! Kod kuće bi mi za nove navike i nova razočaranja trebalo skoro godinu dana, ovako je brže, teže, i bezbolnije. Jer put ne staje ovde, niti bilo gde, sve je pokret, vatra – život kao magma u konstantom promenljiivom eruptivnom toku.

san cristobal de las casas a view on a street
Pogled na ulicu u San Kristobalu

San Kristobal je gnezdo za bosonoge hipije, ušuškan među planinama koje ne smeš obići i ne možeš obleteti. U San Kristobalu, život je jednostavan i žene pletu duge crne suknje na cvetove, dok nadgledaju igru svojih 5, 6 i 7 dece. Ne pričaju španski, engleski i francuski, ali znaju da spreme vegansku hranu. San Kristobal miriše na vutru, na hladni vetar, mango i ananas, i halucinogene biljke.

Panorama dela grada

Puno toga sam naučila, ali sam se nekako zapostavila, živela u nekoj blagoj poročnoj milini, istraživala mesta, osamila se, udaljila od turista, shvatila da nisam hipik, shvatila da nisam party manijak, shvatila da nisam penjač, shvatila da nisam umetnik. A možda i jesam sve to ponekad i verovatno i još ponešto, ali eto, ovde nisam bila, i nešto mi se baš ni ne bavi ničim od toga trenutno. Ubacila se u međuprostor između svih prostora kojima sam mislila da pripadam. Nisam naučila da pričam tečno španski i nisam spavala ni sa kim. Plašile su me pijace, njihov nered i ludilo, prljavština i buka i volela sam ih, šetala bih njima satima, upijala poglede, pokrete, gledala frizure koje frizeri u pokretnim frizerskim štandovima šišaju, dok na tezgi pored leže lešine raščerupanih kokoši glava oborenih na dole, koje neke tamo niske crne žene prskaju vodom kako bi ostale “sveže” i kako ne bi promenile boju. Mogu da se zakunem da njihove suknje smrde, iako nisam zapravo nikad osetila nikakav miris, niti bih mogla da opišem kako to on izgleda u mojim imaginarnim olfaktorijama. 

Zbogom grade u kojem sam upoznala najbolju putničku prijateljicu, proživela par godina sa njom za dve nedelje i rastala se. I zbogom latino grade u kojem nisam naučila da plešem. Zbogom hipi grade u kojem sam prihvatila da, brate, volim pare. Dobrodošle nove ideje, i dobrodošla samoćo. Dobrodošla ranjivosti koja me podsetila da nisam atletska mašina, nego jedan anatomski lep sklop sumnji i radosti. Kada se na toliko različitih načina udaljiš od svih sitnih i krupnih, neistinitih ubeđenja o sebi, poželiš da se vratiš u najjednostavniju verziju sebe – jer upravo u njoj možeš najviše postići i možeš ponovo da gradiš.

Drvo, Milena i Diana

Zbogom dokazivanje. Zanemarila sam obaveze, oprostila se od sigurnog posla u firmi i bilo kog sledećeg startup-a koji će mi ponuditi posao koji neću prihvatiti. Dobrodošli moji poslovni promašaji! Jedva čekam da vas imam, ali čekaj da prvo porastem koju deceniju narednog meseca, kada ću, nadam se, preboleti ovo klinačko tegobno “odbijanje” teksta poslatog u online časopis.

Zena sa decom i teretom

Trenutno stanje je takvo: inspiriše me haos, nepostojanost i prolaznost svega. Smeškam se dok ovo pišem, pijem kafu i naručujem ceđeni sok, danas sam dama i nosim karmin, i niko ne mora da zna da u sebi gledam u provaliju. Došla sam u idiličnu baštu restorana koji se zove Sarajevo i odlučila da ne kažem da sam sa Balkana. Izgleda da danas nisam.

Ljudi žele da znaju kako je tamo negde, a istina je da je isto kao i svuda, zavisi na koju nogu ustaneš. Opterećuje me komunikacija sa Srbijom, ali to vešto skrivam pod zamagljenošću različitih vremenskih zona. Ipak, ova pisma tebi su kao pisma sebi, manifest o mestu i stvarima koja proživim, koja tek kroz sva različita lica koja srećem mogu da sagledam kao integralni deo sebe. Novim mestima se uvek vraćam sveža.

Voli te Milena

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.