Sela planine Sierra Norte u Oaxaci

Magla je. Jos i ja preskačemo klizavo vlažno kamenje kako bismo se uslikali sa agavama veličine automobila, nakon što su nas izbacili iz sela do kog smo putovali 3 sata. Kažu da agave mogu biti stare i stotinu godina. Hladno je. Imam letnju garderobu na sebi ali je nošenje dve marame za plažu oko vrata u rangu nošenja 2 gornja dela kupaćeg. Osim prividne natrpanosti potpuno je uzaludno i ne štiti od vetra i hladnoće. Iako je u gradu Oaxaca, na 1555 metara nadmorske visine, prisutna pretežno suptropska klima, u planinama Sierra Norte, koja u najvišim delovima doseže do 3000 metara, je znatno hladnije.

Na stenama u rezervatu prirode Benito Juarez

Dok smo koračali pustim selom, gde bi trebalo da je ekoturistički centar Benito Juarez posvećen divljoj prirodi i stogodišnjim agavama, projurila je žena dozivajući žensko ime i nadimke. Drveće, brda i prazne kuće odzvanjale su njenim imenom, a žena je jurila i vikala sve glasnije. Pomislili smo da se devojčica izgubila, da smo na pomaku jedne tužne drame i ponudili pomoć. Objasnila nam je  da je njena ćerka otišla biciklom ali da je sada najverovatnije ne čuje od šume i da je sve u redu, bez želje da nastavi razgovor. Nastavila je put a mi smo nastavili lutanje kroz prazno selo, tražeći mesto za kamp, doručak ili makar ljudski kontakt. Fascinirale su me orhideje na drveću, dovoljno visoko da se njihovi cvetovi sažimaju sa maglom i krošnjama. Kroz vekovna stabla probijao se taj novi život, nedodirljiv u svojoj lepoti, na bezbednoj visini ušuškan van domašaja grabežljivih ljudskih ruku. Ubrzo je dotrčao čovek sitne građe, i nekako izmorenog pogleda:

‘’Šta tražite ovde, zvaću policiju’’

orhideje u sumi u oaxaci
Šuma u rezervatu Benito Juarez

Trenuci objašnjavanje, pravdanja, pitanja. Kao da nas nije ni čuo ni video. Tupo je ponavljao u krug istu priču: ‘’Centar je zatvoren. Pandemija je. Niko ne sme ući i ako bilo ko vidi da ste ovde, celo selo će biti kažnjeno. Zvaću policiju’’. Bojažljivo je gledao kroz moje zelene oči. Iako sam pod maskom, kapom i previše slojeva neadekvatne garderobe, u njegovom svetu one su značile jedino: ‘’Bolest! Strah! Turista! Smrt!’’ Ponudili smo da pomognemo selo u ovim teškim trenucima, kada je turizam od koga žive stao i da bez mnogo galame napustimo selo. Nije hteo novčanu pomoć. Bio je iskreno uznemiren. Ostavili smo kontakt i sliku dokumenata, za slučaj da bude problema kako bi mogli da nas nađu i osude, potom nastavili put na sever, gde nismo planirali ići i gde nismo tačno znali šta da očekujemo, nadajući se da ćemo u nekom od sela planine Sierra Norte naći utočište i kamp.

agave divljina magla oaxaca meksiko oahaka mexico
Pogled kroz prozor automobila u toku vožnje

Jos je vozio nervozno, nije to nikad rekao, ali su progresiv rok koji je šištao sa zvučnika, kiša, dim cigara i magla jednostavno manifestovali to naše unutrašnje raspoloženje. Sela u planini Sierra Norte u Oahaki imaju sličnu atmosferu kao staroplaninska sela, bar ona koja su u naletu odbrane prirode i jedinstva ponovo oživela. Ipak, i ovde je, kao i svuda u svetu, strah stvarao neku drugačiju realnost: ljudi su zatvorili svoja sela na 8 meseci, barikadirali puteve i obustavili svaku fizičku komunikaciju sa spoljnim svetom, drugim selima i gradovima. Od početka pandemije nisu imali nijednog obolelog. Gledali su televiziju, molili se, živeli miran život koji im je preostao i šaljivo tragično čekali vakcinu, spas od prepuštenosti sebi baš iz tog strašnog, spoljašnjeg sveta.

Prošli smo kroz dva sela jedva ubedivši ljude na barikadama da nas puste da prođemo, putovali smo tri sata duže no što je bilo planirano i u tom trenutku nismo imali dovoljno goriva za povratak do grada. Sa obe strane puta nadnosile su se stene, brda i provalije, nismo naišli na putić koji bi nas odveo do nekog idiličnog kamp mesta gde bismo pevali oko vatre i grejali nožne prste. Čak i sam put delovao je nerealno utisnut u divljinu. Da, gledala sam je sa prozora automobila, ali ta stabla koja su probadala prostor po 30 metara uvis, i agave koje su izbijale iz stena, pod svim uglovima od 90 do recimo 150 stepeni, prkosile su vremenu, gravitaciji, hladnoći, prostoru; prenosile su mir, čak i kroz poglede koji su konstanto smenjuju, kao neki dugi spiritualni film. Prisustvo čistog života iz ugla jednog čoveka, ta energija nosi nešto što bi se moglo nazvati svetim. 

agave u prirodi oaxaca, velicine automobila
Agave u veličini automobila

Poslednje selo do koga smo stigli bilo je San Miguel Cajones, jedno od tzv ‘’mancomunados’’ sela. To znači da pripadaju grupi sela gde je za svako selo odgovoran po jedan starešina, a potom zajedno većaju šta je najbolje za celu grupu i gotovo autonomno od savezne i republičke vlasti donose odluke. Ova doza autonomije me je oduševila. Starešine su se smenjivale na nekoliko godina, većanjem u selu, ali su tokom godina svoje odgovornosti baš oni ti koji finansiraju, uređuju i čuvaju svoje selo. Na to se gleda kao na čast i odgovornost, najvećim delom kroz faktore ljudskosti i tradicije, dok ta pozicija u lokalnoj zajednici nema nikakav materijalni i karijeristički značaj.

Šetnja kroz selo San Miguel Cajones

Na ulazu u selo San Miguel Cajones, jedna dobra duša pustila nas je da prođemo i potražimo gorivo i smeštaj. Selo je delovalo prazno, ali smo uspeli da dođemo do prodavnice a potom da nađemo čoveka koji toči gorivo u prazne flaše i balone. U radnji smo otpočeli razgovor sa dečakom, Jos je pustio da kroz sve neizvesnosti ispliva njegova kreativnost koja je urodila snalažljivošću. Dečak nam je rekao da jedna porodica izdaje sobe, ali da to nisu radili od početka pandemije i da bismo možda, ako nam se posreći, mogli da prespavamo jedno veče. Krenuli smo zajedno do tamo. Ljudi koji bi prošli pored gledali su nas ispitivački i nepoverljivo, ‘’Ko su ovo dvoje i šta će ovde?’’ U kući koju je dečak preporučio, dočekala nas je starija žena, pričajući sa nama na razdaljini od nekoliko metara. Nije želela da nas ugosti, ali čuvši celu situaciju nije želela ni da nas odbije. Rekla je da turistički kapaciteti ne rade i da ne sme da nam izda smeštaj ali da može da nas primi u sobu svojih unuka, koja je bila stepenicama odvojena od ostatka kuće. Pitali smo je za savet, gde možemo otići, šta možemo obići, kako da što manje narušimo mir mesta dok smo tu. Rekla nam je da ne razgovaramo ni sa kim, i da ne gledamo ljude u oči, ako nas neko bude pitao, da kažemo da je Jos njihov rođak, a ja njegova konkubina iz Evrope koja živi u Meksiku već godinama. Ostavili smo stvari i otišli u šetnju: u ovom trenutku više nisam osećala hladnoću, hodala sam samo opijena celom ovom situacijom i zajebavala Josa, koji je još uvek nosio ostatke nervoze od celodnevne vožnje. Rekao je da stvaramo neki novi vid turizma. Rekla sam mu da improvizujemo.

Šetnja kroz San Miguel Cajones

Šetali smo zemljanim putevima koji naizgled ne vode nikud, pratili zvuk reke i bili kao deca koja konačno ostvare ono što žele. Kupili smo hleb u obliku životinja od lokalne dece. Naišli smo na drvo mandarine na brdu i popeli se do njega. Sedeli smo tu dugo, bez signala, bez plana i bez ikakve ideje šta sad i gde posle. Bio je to dug i lep trenutak. Ubrali smo dve mandarine sa drveta. Iznenadila sam se da u svojoj vidim crva, shvativši da je ovo verovatno prva prirodna mandarina koju sam pojela u životu. Meditirali smo i sve je nekako bilo skladno i dovoljno. Dug dan prepun pitanja i pravdanja bio je za nama, ovde smo jednostavno bili slobodni. Vratili smo se u selo kada je zašlo sunce, planine su opkoljavale to selo i delovalo je kao da čuvaju magluu njemu. Šetali smo još neko vreme, gledajući zemljane kuće, cveće i osluškujući domorodačke jezike iz kuća i dvorišta ljudi, koje nismo razumeli i nismo uznemiravali. Još neko vreme smo sa terase posmatrali selo, kovali planove, pričali ogrnuti jorganima i vrećom za spavanje a onda smo najverovatnije zaspali oko 10 kako to i dolikuje u jednom planinskom selu.

kuca u sumi u rezervatu prirode benito juarez u planini sierra norte, oaxaca, mexico
Zemljana kućica sa ekološkom porukom u rezervatu Benito Juarez
Tradicionalni slatki hleb u obliku životinja

Ujutru su nas pozvali na doručak, bila su to jaja na oko u domaćoj salsi. Kuća je bila skromna i u njoj je živelo 5 generacija ljudi: najstarija baba je imala svoju sobu i centralno postavljenu uramljenu sliku na zidu, dok su je okruživali svi njeni potomci. Ceo zid bio je ispunjen različitim slikama ljudi i dece, i svi su bili tu zajedno kao podsetnik kako i od koga je za njih sve počelo. Jučerašnji strah zamenila je radoznalost, u trenutku kada delimo hranu, ništa više od onog što bi ‘’trebalo’’ nije važno. Mi smo njima zanimljivi i oni nama. Desetogodišnji dečak sa naočarama ćuti sve vreme, a onda bojažljivo pita: ‘’Koja se valuta koristi u Srbiji?’’ ‘’Da li si čula za Nikolu Teslu?’’ Talas miline, talas ljubavi. Hvala ti na radoznalosti, divni mladi čoveče.

Smeštaj u selu San Miguel Cajones

Iz sela smo krenuli prepodne i veći deo puta smo ćutali. Napravili smo par pauza gde je pogled ili drveće bilo toliko lepo da smo hteli da mu kojim trenutkom više odamo divljenje i poštovanje. Dragi prijatelju, ne pitaj me kada sam postala hipi. Kada sam se prvi put osetila apsolutno nebitnom u svom tom skladu koji postoji u prirodi, jednostavno mi nije preostalo ništa drugo.

Šuma planine Sierra Norte

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.