Kamp Chamicos ili Oda prijateljstvu

‘’Mileee, gotova je kafa’’ zavibrirali su moji prozori i pažnja dok me je iz sanjivog listanja Instagrama trgnuo Felipeov glas. 
‘’Hajde popni se’’
U stanu iznad, sedimo za stolom, Plaji del Karmen poznata trojka koju sada vidim kao tim superheroja iz nekog animiranog filma: Felipe, Anhela i ja.
‘’Gde ćemo za vikend?’’ 

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
Milena, Felipe (Meksiko) i Anhela (Španija)

Izbegavam da pišem o prijateljstvu, jer je nezahvalno predstavljati ljude objektivno kroz lični doživljaj sebe sa njima. Treba pažljivom disekcijom odstraniti povremene komponente drame, iscediti smeh i interne fore, i ono najteže, verovati u tu osobu o kojoj pišemo i koju iznova vajamo da i drugi mogu uživati u njoj. Baš zato izbegavam da pišem o Anheli i Felipeu – toliko smo se srodili da pisanjem o njima vajam i intimne delove sebe.  Anhela i Felipe su moji suživotnici, par koji nije par, duhovna milina iz koje proizilazi subjektivni osećaj doma, kosmička porodica, kako bi jedna prijateljica iz Meksika rekla. Ljudi zbog kojih je teško otići, i ljudi kojima se uvek možeš vratiti, kao da su vreme i daljina tek bleda senka jedne sigurne povezanosti. 

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
U prikolici, prevoz autostopom do odredišta

Tog vikenda trebalo nam je da pobegnemo iz grada koji se iz naše postkovidske karipske utopije polako pretvarao u košnicu gringosa. Tražili smo plažu na kojoj ne prodaju suvenire, gde se između dve palme ne moraš pogledom boriti za metar peska kako bi postavio peškir, gde te blizina džungle može opiti toliko da počneš da osećaš jaguarske kandže na mestu gde bi trebalo da stoje nokti. Felipe je, kao jedini lokalac među nama, predložio da to bude nezvanični kamp Chamicos, prazan prostor na plaži tik uz porodični restoran, na ivici šetnje od tri kilometra kroz napuštene privatne vile, negde u nedođiji između Plaje del Karmen i Tuluma. Zatekli smo miris grilovane morske hrane, jedan par sa malim detetom koji je ručao i žurbu zaposlenih, iako je mesto bilo skoro prazno. Naime, teren je prodat i bio je ovo poslednji dan da je restoran, i pristup ovom mestu otvoren.

Skućili smo se među tri palme: bilo je ovo prvo kampovanje na kojem ću spavati bez šatora. Vezali smo ležaljke, skinuli se i krenuli put plaže koja se naizgled pružala u nedogled.

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico, ležaljke, palme
Felipe i Anhela u ležaljkama

Kada nam neko od poznanika postane prijatelj? Taj trenutak je nemoguće uhvatiti, nekako uvek izmiče pod naletom sećanja i emocija koje čine da se osećamo kao da smo oduvek nosili te osobe sa i u nama. Tako je bilo i u ovom slučaju. Prošli smo svašta, trčali, meditirali, plesali, povraćali, kuvali, spavali, ali tek kad smo počeli da zajedno ćutimo, shvatila sam koliko smo nepovratno ‘’srasli’’. Ta šetnja u prazno bila je baš to: prijatna tišina, pripadanje, prepoznavanje. Šum ptice, i šištanje mora, beskrajni pesak koji se razmiče i skuplja kao horizontalno sredstvo za merenje vremena, samo bez sati i minuta – osećali smo ga u koracima, pokretima i pogledima koji se slažu da dele nešto lično i univerzalno. 

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
Anhela i Milena na plaži

Popodne smo proveli preturajući suva debla koje je izbacilo more. Skupljali smo školjke, kratko plivali, slušali Felipeovu muziku iz nekog od plemena iz Putumayo prašume u Kolumbiji. Padao je mrak, a Anhela i ja smo požurile po još jednu, suvišnu, porciju najboljih kesadilja sa škampima koje sam probala u životu. Pomenula sam vatru – Felipe je rekao da ne smemo, zbog kornjača koje tu polažu jaja tokom ovog doba godine. Sedeli smo na pesku i pričali o majanskim legendama. Odozgo nas je gledao Orionov kaiš, tri svete zvezde sa kojih smo, po majanskim verovanjima i potekli. Blago su treperile kao da prate neki opšti skladni ritam: zapljuskivanje mora, uskomešane palme i svaki pedalj šume i plaže oko nas koji je tako očigledno bio živ. Povetarac je donosio svežinu a naš smeh mir, ko zna koliko dugo smo tako sedeli, praćeni kolumbijskim tribalnim frulama, koje sada u mom sećanju zvuče kao vetar. U jednom trenutku poželela sam da šetam i kada sam krenula putem plaže uočila sam nešto krupno što se pomera u pesku. Mirovala sam dok su se oči navikavale, da li je moguće da prisustvujem svečanom postavljanju jaja od jedne retke i zaštićene, morske kornjače? Biolog u meni je želeo da snima, prijatelj u meni je samo blago mahnuo i ostalima da se pridruže, a prirodnjak u meni je nemo posmatrao spokojan i zadivljen što može da vidi i oseti svu lepotu ovog sveta baš tu, dok je moja krv vibrirala simfonično i iskreno: Hva-la.

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico
Felipe čuvari plaže edicija

Hvala prijateljima koji su me naučili da plešem. Hvala Anheli što je verovala u mene i onda kada ja nisam. Hvala Felipeu koji mi je pokazao da je jednostavnost vrlina. Hvala prijateljima koji su delili sa mnom i strah i ljubav i smrt. Hvala što ste me naučili španski i hvala što ste me zajebavali kako bih ga naučila. Hvala Felipe što i dan danas misliš da pričam ruski, i hvala što si mojoj mami rekao ‘’svekrva’’ ono jednom na video pozivu. I dalje to prepričava komšijama. Dragi moji ljudi videćemo se nekad, kao što smo se videli već hiljadu puta. Upoznala sam vas sa 26, a tu ste celog života i za ceo život. Hvala što ste bili čopor ovom vuku samotnjaku i hvala što smo leteli u jatu i zajedno čupali i sadili novo korenje na mestu gde je staro počelo da truli. 

Hvala što ste vi moj meksički dom.

plaža, karibi, karipsko more, chamicos, tulum, akumal, playa del carmen, meksiko, mexico, senote, senota
Anhela u džungli, pored senote

I tako je prošlo to veče, u meditativnoj bezrazložnoj sreći. A naredni dan u spontanoj avanturi: vožnja kajakom, gnjurenje iznad divljeg koralnog grebena, trčanje i prejedanje kao kompromis našoj ljudskoj neumerenosti i još jedan matorac koji se nakon pola sata smrtno zaljubio u mene iako nisam ni htela da odgovaram na njegova provokativna pitanja. Chamicos kamp možda više neće postojati, i nikad od mene neće postati travel blogger, jer mnoga mesta o kojima pišem ne samo da više nisu otvorena već su i sebično samo moja: oslikana sećanjima i emocijama koje su samo tu, tako i tada mogle da se stvore. I možda će na mestu gde je kornjača posadila svoju svrhu nići još jedan hotel za idealno fotkanje doručka na balkonu apartmana sa pogledom na more. Možda je to bio poslednji dan kampa i možda će neko drugi stvarati neke drugačije a iste uspomene tamo. Ali jedno je sigurno: živeli smo taj dan kao poslednji i volela bih da svaki bude takav.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.