Dan mrtvih ili Pogled na smrt kroz život

Dragi prijatelju, 

Plašim se smrti. Kada sam stigla u Meksiko, gledala sam na tezgicama popločane pešačke zone sve te oslikane lobanje i pitala se kakva je to, zaboga, šarada? Kao neko ko je godinama bio fasciniran krhkošću ljudskog života, toliko da sam imala savršenu repliku ljudske lobanje u svom stanu, nisam videla ništa ni delimično ceremonijalno u vezi toga. Danas si, sutra nisi, ko god da si. 

chichen itza, skulls, meksiko, mexico, dia de muertos, dan mrtvih
Gravure lobanja na zidinama Čičen Ice u Meksiku

Ipak, naslućivala sam da negde iza turističkih tezgi, i isforsiranog američkog akcenta prodavaca, postoji nešto više od konzumerizma. Ili sam se barem, kao zaljubljenik u opskurno, nadala da ću pukom slučajnosti nabasati na neku mističnu tajnu iščezlih civilizacija. I šta uopšte znači iščezlo, ako i dan danas razgovaramo o tome i pokušavamo da damo značenje onome što je njima bio tek uobičajeni dnevni život? Na Meksiko gledam kao na kulturu koja je prihvatila stalnu prisutnost smrti u životu: nekada je to možda bilo zbog osvajanja ili građanskog rata, danas je zbog kartela i dijabetesa. U kom trenutku smo postali društvo koje se manično plaši smrti čineći sve što možemo u vrlo opipljivom fizičkom smislu da bismo zaboravili sopstvenu konačnost? Možda i ima smisla da je posmatramo kroz boje, šarenilo, i stvaranje, ali je nekako tužno što se i taj duhovni pristup sveo na kupovanje suvenira koji će stajati na nekoj polici dok ih neki tamo budući naslednici ne potrpaju u kutije i sahrane u more smeća koje je izgleda jedino što sasvim sigurno ostaje iza nas. Možda smo nekad pričali o najboljem filozofskom delu kao merilu života, danas se možemo pitati koliko smo plastike potrošili za života…

meksiko, mexico, dia de muertos, dan mrtvih, oslikane lobanje, suveniri
Tipični suveniri u Meksiku, ručno oslikane ukrasne lobanje

Divim se meksičkoj radosti, koja je sveprisutna u vazduhu, taj festivitet koji od straha pravi ples, a ne grčeve i probadanja kao što je to u mestu iz kojeg potičem. I ponovo, onaj citat, iz Palate muzike u Meridi: ”Muzičari su prvi ubijeni. Dok su svirali i igrali, bez oružja, ne libeći se da priđu i viču, meci su probijali kroz njihova polugola tela, izgravirane instrumente i posmatrače; ženu i decu.” Dan Mrtvih je srećni praznik. Fredi kaže da su to tri dana kada sve obaveze prestaju, ne ide se na posao, a zajednica se posveti slavi svojih predaka i onog najbitnijeg što su ostavili iza sebe – sledeće generacije života. Bilo mi je čudno da je tradicija toliko jaka i da se odupire pohlepi za novcem, radom i posedovanjem, koju naivno karakterišemo kao ‘’ljudsku prirodu’’ pa se tokom tih tri dana, kroz sećanje na mrtve, zapravo slavi ono najsvetije-pokret, pogled i disanje. Fredi kaže da je to vreme kada u goste dolaze najdraži, a kada imate tako značajnu posetu, zasigurno ne možete misliti o poslu i novcu… Dan mrtvih je praznik kada se lokalne radnje pretvore u muzeje zaostale plemenske kulture – kada umesto plastičnih kesa, na ulici leži posuto cveće i umesto zaglušujuće svađe auspuha, ulice preplavi muzika, dok sa fasada vise dekoracije lepo odevenih kostura, kao manifestacija svega onoga što je svakako tu, iznad naše glave, na dohvat ruke. 

meksiko, mexico, dia de muertos, dan mrtvih, oltar, lobanja, preci, katrina
Tipični oltar u Meksiku za Dan mrtvih

U Meksiku svaki život vredi. Prvi dan ovog praznika posvećen je proslavi kućnih ljubimaca koji su otišli u duhovni svet. Drugi dan je rezervisan za pokojnu decu i mlade, a treći za odrasle. Po tradiciji, četvrtog dana, najstariji pripadnici zajednice, oni koji ostaju u prvom redu na bojnom polju prolaznosti, i koji je se ne plaše, izlaze na ulice lica okrečenih u crno-belu boju, oponašajući kosture, kako bi poplašili i odagnali duhove koji su poželeli da ostanu. Nažalost, od ovog običaja ostala je samo vesela šminka za koju naplaćuju ulični prodavci i umetnici u gradovima, turistima koji će tako našminkani plesati u alkoholisanom stanju, radeći upravo suprotno od same poente praznika – trudeći se da zaborave sve, umesto da se sete. Ipak, u ruralnim sredinama, gde je vreme iz tačkice postojanja rastegnuto u koncentrični krug zajednice, ovakvi običaji i dalje postoje i održavaju taj uzročno-posledični ekosistem verovanja. 

meksiko, mexico, dia de muertos, dan mrtvih, šminka, dekoracija, lobanja, katrina
Tipična šminka za Dan mrtvih

Meksička ceremonijalna kultura me teši, i volela bih da je prisvojim, obgrlim i plešem sa njom u kući gde sam odrasla i gde sam u novembru izgubila dve drage osobe. Ne želim da plačem što niste tu. Želim da slavim što smo bili porodica! Da slušam pesme koje ste voleli i pustim telo da kroz pokrete u transu dotakne ono što visi iznad naših glava – sjedinjenje. Da plešem sa nevidljivim dekoracijama kostura i budem beskonačno zahvalna što sam tu i što kroz mene još struji neiscrpna energija koju nazivamo život, baš onako kako mi je Meksiko pokazao.

meksiko, mexico, dia de muertos, dan mrtvih, dekoracija, kostur, lobanja, šminka, statua
Dekoracija u gradu Oaxaca tokom Dana mrtvih

Nisam religiozna, ali više neću gledati na groblje kao na livadu izgubljenih duša. Videću je kao posetu domu – ljubavi ljudi koji su me jednom naučili da pratim svoju radoznalost i strast, čak i kada me ona bezrazložno gura u krajeve sveta gde ne pripadam, a gde sam svoja više nego ikad.


Hvala,
Milena

2 Replies to “Dan mrtvih ili Pogled na smrt kroz život”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.