Santos Reyes Nopala ili Selo u vremenu

Dragi prijatelju,

Puno puta su mi rekli da previše verujem ljudima, da će me ta bezrezervna nada u dobro koštati. Moja mama uglavnom vodi u tome, pa ono što bih inače osećala prirodnim i neophodnim putem svoje ličnosti često doživim i kroz par sumnjičavih trenutaka, spremna da prihvatim šta god će uslediti. Ova tema mi je naročita bila bliska kada sam na putu po Oahaki, jednoj od saveznih meksičkih država, odlučila da prihvatim poziv sredovečnog čoveka da posetim njegovo selo u planinama iznad Puerto Eskondida. Nisam videla taj poziv kao čudan i sumnjiv po bilo čemu, jednostavno jedna radoznala duša videla je na Couchsurfing-u da ću biti u tom kraju i predložila mi je da upoznam nešto krajnje autentično – iz mog ugla; i potpuno svakidašnje – iz njegovog ugla. Razmenili smo nekoliko poruka a na pomen planina, Čatino naroda za koji do tada nisam čula i smeštaja u drvenoj kućici na obali reke, više nije bilo sumnje, selo Santos Reyes Nopala bilo je moje sledeće odredište. 


Avantura je počela još u gradu Oahaka – pronaći stanicu sa koje kreće kombi, jedan jedini direktni do sela. Treba napomenuti da sam putovala prvog novembra – prvog dana proslave Dana Mrtvih, posebnog i svetog dana za Meksikance, pa je red vožnje bio neizvestan. Na adresi stanice nisam videla ništa: ugao dveju ulica, narandžasti niski zid i apoteku prekoputa. Iako snalažljiva, čak ni razgovori sa lokalcima i nekoliko krugova pešice oko te lokacije nisu mi pomogli. Ljudi su me gledali zbunjeno, kao da prvi put čuju za to selo, a ja sam takođe zbunjena ipak osećala i radost zbog svoje odluke da ga posetim – toliko je lokalno da sem ljudi koji žive ili imaju rodbinu tamo ne znaju puno o njemu. Posle nekog vremena uočila sam prolaz između divlje postavljenog reda tezgi, iza njega se nazirao prazni parking i kombi. Provukla sam se do tamo i započela priču sa mladom devojkom karakterističnih crta lica – delovalo je da joj je drago što neki stranac kupuje kartu za njeno selo. Ipak, nije propustila da me pita da li imam rodbinu tamo, potom i kako sam saznala za to selo, kao i da dođem na stanicu bar sat vremena ranije jer uglavnom putuju isti ljudi, pa ako svi stignu pre mene mogu da pođu ranije. 

santos reyes nopala panorama sela, mexico, oaxaca
Panorama sela Santos Reyes Nopala

Na stanicu sam stigla kao po njenoj preporuci, iako mi je bilo prilično teško da ostavim prazničnu atmosferu u gradu, koju su pratili baloni, našminkana lica i veselo obučeni kosturi koji su visili sa fasada zgrada. Iako je bilo čak sat vremena ranije nego vreme polaska po redu vožnje, ubrzo smo krenuli. Put je bio toliko krivudav da sam nakon pola sata vožnje zamolila vozača da stane i izletela da povraćam. U toku vožnje od pet sati to sam ponovila još tri puta. Nemogućnost da zaspim, da vidim put, da odmorim i stalni osećaj mučnine učinio je da ovaj put doživim kao ‘’čišćenje’’ i test (izdržljivosti, sigurnosti u svoju odluku, osetljivosti mog probavnog sistema). U nekom od tih zaustavljanja, vozač je predložio da sednem napred i pokušao je da mi odvuče pažnju od sopstvene muke pričom, ali to mi nije puno pomoglo i ubrzo sam ga ponovo zamolila da stane. Narednih dana, kada sam govorila sa ljudima o ovim iskustvima rekli su mi da je svakako bolje što sam putovala noću i što sam držala oči zatvorene većim delom puta – na nekim deonicama bilo je odrona, palog drveća, kamenja… Volela bih da imaš u vidu da sam navikla na krivine, ali da je ovo bio neki sledeći nivo krivina i lošeg puta od onog što smatramo lošim u Srbiji. Tome je posvedočilo što je još dvoje putnika, onih koji ‘’stalno’’ putuju takođe povraćalo nekoliko puta. Sve se to odvijalo uz konstantne zvuke razgovora između vozača, žene srednjih godina i njene majke, mile i slabašne bakice kojoj je putovanje vidno teško padalo. Muzika koja je išla sa radija a koju je vozač zviždukao između razgovora i zaustavljanja bila je nešto posebno, mešavina tradicionalne muzike sa severa i tekst ‘’običnog’’ čoveka iz lokalnog brdskog sela (ili sam ga barem ja tako doživela) ‘’Busco mujer hermosa y trabajadora (Tražim lepu ženu koja vredno radi)’’. Nažalost, od tada sam pokušavala da je nađem na internetu i nisam uspela, to bi mogao da bude meksički ekvivalent nekom svadbarskom izvođaču vlaške muzike. 


Kada smo stigli, sačekala sam Fredija, a potom smo se zaputili do njegove kuće pokraj reke. Bilo je oko četiri ujutru i pomislila sam kako je ovo upravo ono na šta nas upozoravaju da nikad ne radimo – provlačimo se kroz mračne ulice u sred noći na nepoznatom terenu, sa nepoznatim čovekom. Ipak sve vreme sam se osećala sigurno – Fredi je fina osoba koja se potrudila da mi u veoma skromnom smeštaju obezbedi čak i ćebe i vodu. Prošli smo pored reda palmi banana, razbudili kokoške i četiri psa a potom ušli u skromnu prostoriju bez vrata, gde je u mojoj sobi na mestu kreveta bila postavljena tvrda drvena podloga sa čaršavom i poluotvorenom nadstrešnicom gore. Toliko sam bila umorna da sam se zahvalila i zaspala poput bebe, nemareći za ni za šta. Narednog jutra probudila sam se i dalje ošamućena od puta i poželela vodu u svakom obliku – piće, toalet, tuš. Prošla sam pored stabala banana, pozdravljena lavežom i došla do obližnje kućice u kojoj sam pretpostavljala da živi Fredi. Vrata su bila zaključana a ispred kuće je u ležaljci sedeo dečak od približno desetak godina.

‘’Ćao, kako se zoveš?

‘’Akilino’’

‘’Da li poznaješ Fredija?’’

‘’Da, izašao je jutros’’

‘’Da li znaš gde mogu da se istuširam’’

Nezainteresovano je pokazao prstom u obližnji zemljani put. Krenula sam njime i došla do – reke! Vrativši se raspitala sam se i o toaletu i dok sam regularnim jutarnjim funkcijama vraćala svoju snagu, vratio se i Fredi. Oduševljeno me je pozdravio, pripremio kafu, pa smo onda na drvenim stolicama počeli da se upoznajemo. Primetila sam da se dečaku pridružila i devojčica par godina mlađa od njega – pričali su na jeziku koji nisam razumela  i nisam mogla da povežem ni sa jednim koji sam do tada čula. Pravili su zmaja od grančica i plastične kese.

santos reyes nopala, mexico, meksiko, banana, indijanci
Chatino dečak Akilino sa sveže posečenim bananama

Fredi je radoznala duša i vizionar. Pre dosta godina započeo je projekat lokalne radio stanice koja se emituje u selu Nopala i obližnjim selima. Radio pre svega ima funkciju u komunikaciji i funkcionisanju lokalne zajednice. Osim u kućama, kada ima važnih obaveštenja emituju ga i na razglasu po ulicama sela. Ideja mi je delovala divno ali i staromodno – u mojoj glavi bila je to tek blaga digitalizacija crkvenih zvona koja su označavala uzbunu u nekom, recimo, 17. veku. Ipak, kada sam posegnula za telefonom shvatila sam i njegovu važnost. Zbog toga što je selo okruženo planinama i zbog blizine mora, tropska klima često donosi kišu i oluje pa telefonski signal i internet nestanu i komunikacija je otežana. Veći deo dana nije bilo ni jednog ni drugog.

Fredi je do pre nekoliko godina živeo u centru sela sa svojom porodicom, ali se onda odselio sam u svoju skromnu kuću pored reke, iako je sa porodicom u dobrim odnosima i komuniciraju svakog dana. Kaže da mu je čak i centar sela postao previše bučan i da preferira život pored reke i posvećenost izgradnji svoje mini eko-oaze, čiji je deo i drvena kućica u kojoj sam prespavala. Izuzetno posvećen zajednici i delanju lokalno, jedan od njegovih projekata bio je i uređivanje lokalne plaže do koje je vodio zemljani put kojim sam još bunovna jutros prošetala, u nadi da ću na njenom kraju naći veliki peškir, tuš i skuvanu šolju kafe (kako se lako razmazimo ovim malim ritualima). Dok pričamo o svemu ovome, Fredi je izuzetno skroman. Ni u jednom trenutku ne pominje kako je on zaslužan za bilo šta već da je to sve život kojem se posvetio jer ga to čini mirnim i srećnim. 


Nakon kafe odlučili smo da prošetamo selom i potražimo hranu. Krenuli smo strmim ulicama kakve do sada nisam videla, pozdravljajući svakog meštana koga smo sreli, povremeno zastajkujući da Fredi popriča sa njima. Zaintrigiralo me je koliko su ulice strme – posetila sam puno planinskih sela u našim krajevima, ali su sva bila nekako ‘’pitomija’’ čak i kada su ušuškana u divlje i skoro nepristupačne delove (hint: Stara Planina). Pretpostavljam da je to zbog klime. Ovde nikada nema snega i leda te je kretanje manje-više uvek lako, ukoliko imate kondiciju. Čini se da je u Nopali skoro svi imaju; većina ljudi koju smo sreli bila je u dobroj fizičkoj formi, nezavisno od godina. Čak su se i na onim najstarijima nazirali mišići i vitka figura. Kuće su skromne, šarenih fasada i prilagođene prirodi, često ušuškane među drvećem, cvećem ili oko njih – primetila sam da kroz nekoliko kuća bukvalno ‘’prolazi’’ drveće, a zidovi i krovovi su napravljeni oko njih. Šetnja uličicama koje vode uzbrdo, vodila nas je pored svih bitnih mesta u selu: tri škole, pijaca, autobuska stanica. Na prvoj većoj zaravni uzdizala se lokalna crkva – lepo zdanje otvorenih vrata, posipana laticama narandžastog cveća, tradicionalno kako bi pokazala put dušama mrtvih koje po verovanju posećuju žive članove svoje porodice na ovaj veliki meksički praznik. U crkvi se nalazio i skromni oltar posvećen Danu Mrtvih – nekoliko slika preminulih, hrana, piće, voće, sveće i mnogo cveća. Još uvek nije bilo nikog, po rečima Fredija, služba i proslava bi trebalo da počnu kasnije tokom popodneva i večeri. Uživali smo u pogledu na obližnje planine i vrhove kuća dok mi je Fredi pričao o tradicionalnoj kuhinji i i onome što bih kao tipična osoba zapadnjačkog načina života mogla da smatram čudnim ili egzotičnim. Izrazila sam želju da nešto od toga probam, te smo se spustili do pijace, gde se u podnožju prodavalo sve što može zatrebati čoveku, a na prvom spratu služila lokalna sveže spremljena hrana iz nekoliko malih restorana. Seli smo u jedan, te smo poručili porciju kesadilja, za slučaj da mi se žuti mole od iguane koji sam želela da probam ne dopadne. Jelo je bilo ukusno – iguana ima ukus piletine a strukturu ribe, i da nije bilo i dela kože na kojem se videla ljuskasta tekstura ovih gmizavaca, ne bih mogla da tvrdim da to nije bila čudno spremljena piletina ili riba. 


Na malom trgu sa jedne strane pijace, Fredi mi je ponosno pokazao figuru uklesanu u kamenu, oko koje je napravljen manji paviljon za odmor. Otkrio mi je da je ova figura jedna od iskopina starog Čatino naroda koji je živeo u ovim krajevima i čiji potomci i dalje žive na tim prostorima negujući svoju kulturu i jedinstveni jezik. Oduševila me je sličnost sa ribolikim figurinama pronađenim u Lepenskom Viru pa je sve to dalje probudilo moj interes. Do tog trenutka sam o starim narodima Meksika znala vrlo malo, tek neke opšte informacije o Majama, Astecima i Toltecima. Pretpostavlja se da su ove figure nastale između 750 pre nove ere i 1522.

chatino kultura, meksiko, mexico, santos reyes nopala
Jedna od figura iskopanih u selu Santos Reyes Nopala

Još nekoliko stela (izgraviraviranih kamenih ploča) zazidano je na zidovima gradske kuće, pa smo obišli i njih. Po legendi, Čatino narod je došao iz mora, uplašeni čudovištem koje ih je napadalo i ubijalo, tražili su od bogova da ih preobrazi u ljude kako bi među planinama započeli novi, sigurni život. Interesanto je da se u pojedinim selima, i dalje tradicionalno prave mreže za pecanje i glinene figure u obliku riba – iako oni ne žive na obali mora već oko dva sata vožnje, u planinskom delu. Čatino kultura je slična zapotečkoj (jedna od najvažnijih mezoameričkih kultura, dokumentovano stara oko 2500 godina), i njihov specifični jezik spada u istu grupu jezika. Procenjuje se da ima između 20 i 40.000 pripadnika ovog naroda i svi oni žive u meksičkoj saveznoj državi Oahaka. Tradicionalno se bave zemljoradnjoj i imaju zanimljiv sistem verovanja, po kojem ljudi, duhovi, bogovi i preci žive u multidimenzionalnom sistemu povezanom različitim nivoima i vratima. Čatino ljudi koje sam upoznala bili su pre svega srdačni i skromni, većina njih deleći sve što imaju sa potpunim strancem: hranu, informacije, osmeh. Iako nosioci svoje tradicije i istorije, oni imaju ili mogu imati pristup svemu što smatramo modernim životom. Ipak, šetnja kroz selo i ručak sa lokalnom porodicom gde četiri generacije žive u istoj kući i pričaju jezikom koji mi je toliko stran da zvuči izmišljeno, čine da se osećam kao da je vreme kao i sva naša tehnologija irelevantna. I uz te prostorno-vremenske realizije nekako se uvek nameće i preispitivanje našeg doba: ‘’Šta je uopšte napredak?’’

santos reyes nopala selo, oaxaca, meksiko, panorama sela
Panorama sela Santa Maria Magdalena Tiltepec

U selu je vreme, kakvim ga normalno doživljavamo, irelevantno. Život se čini jednostavnijim, ljudi iskrenijim, a vreme sporije, rastegnuto u trenutke uživanja i suživota sa prirodom i životnjama i biljkama u neposrednoj blizini. Ovo drugačije poimanje vremena me je neočekivano umorilo, zalazak Sunca sam sačekala na reci, potom sam nakon čavrljanja sa Čatino komšijama i lokalcima koji su posetili Fredija, već bila spremna za spavanje, tek sat kasnije od njegovih kokošaka, oko devet. Dogovorili smo se da narednog dana popnemo obližnji vrh Cerro del Atole vrlo rano, pre no što Sunce postane prejako. Ustali smo u šest i nakon mojih ubrzanih jutarnjih rituala, krenuli do najviše tačke u selu, do koje se nastavlja put od crkve. Nakon što smo prošli pored poslednjih kuća, nastavili smo zemljanom stazom koja se probijala kroz drveće naviše. Fredi je bio u odličnoj kondiciji, iako je po njegovim rečima, to tek delić snage koju inače ima, jer od početka pandemije nije imao puno prilika da planinari i vozi bicikl što inače radi. Iako je bilo rano, Sunce se na visini od oko 1000 metara osećalo vrlo jako te smo pravili mini pauze kako bismo odmorili u hladu i pili vodu. U planinarskom smislu, uspon je bio lak, i trebalo nam je nekih 40ak minuta penjanja kroz šumu da dođemo do vrha. Na vrhu je veliki krst i ostaci sveća – koji svedoče o tome da se ovim putem i te kako prolazi. Miris poljskog cveća, začinjeni velikom količinom hibiskusa, i tropske vlažnosti vazduha upečatljivo su me podsećali gde sam dok se među okolnim brdima i planinama nazirao i okean. Sreli smo par ljudi usput, govorili su nam da šetaju i da koriste jutarnju temperaturu da uživaju u prirodi. Ovo me je oduševilo – ne poznajem puno ljudi koji tako otvoreno vole prirodu tamo odakle sam ja. Naziv vrha je zanimljiv i potiče od toga što su ljudi masovno odlazili na to brdo tokom skupljanja različitog bilja  potom uživali u pripremanju i ispijanju tradicionalnog pića ‘’atole’’. Na putu nazad već smo osećali glad pa je Fredi predložio da svratimo u lokalnu tortiljeriju, gde se prave domaće tortilje od kukuruza na plotni kako bih probala tradicionalni ukus koji se komercijalizacijom meksičke hrane izgubio. Ispostavilo se da je tortiljerija zapravo dom sedmočlane porodice u kojoj majka mesi i peče tortilje, dok joj ćerke pomažu. Pozvali su nas unutra, zaintrigirani time ko sam i otkud s Fredijem. Spremili su nam tortilje sa jajem na oko, skuvali kafu, i izneli domaće čili paprike, od kojih sam zbog ljutine uspela pojesti tek trećinu jedne. U porodici se naravno govorilo Čatino jezikom, dok su me sa poštovanjem i zadrškom o mom poreklu i nameri putovanja zapitkivali na španskom. Kuća me je opčinila jer je bila nekako utisnuta u prirodu – nije bilo poda, već zemlje, na jednom kraju kuće nalazilo se drvo koje je tu stajalo netaknuto, na mestu gde bi u nekoj modernijoj kući stajao prozor. Prostor je bio podeljen na prostorije ali otvoren – bez vrata i kroz njega su se kretale kokoške koje su tu obitavale sa ljudima i izlazile vani po svojoj potrebi. Bez preterivanja, bio je to jedan od najukusnijih obroka tokom godinu dana provedenih u Meksiku. Nakon doručka nisu želeli ništa da nam naplate, Fredi je bio njihov prijatelj, a ja njegov. Ostavili smo nešto novca na stolu, a žena koja je spremala tortilje mi je doturila i kesicu domaće čokolade koju oni ručno prave – mešavina kakaa koji sami proizvode, šećera i cimeta koji se kasnije rastopi u vodi ili mleku. 

Vratili smo se do Fredijeve kuće moto-taksijem, morao je stići do 10 kada je trebalo da počne redovna radio emisija, u čijoj realizaciji i Fredi potpomaže. Na terasi na kojoj smo prethodnih dana pili kafu sada se nalazio veći sto sa stolicama i poster radio emisije koja je trebalo da počne. Za stolom je sedela niža žena, karakterističnih crta lica i u tradicionalnoj nošnji, popravljajući svoju šminku. Upoznale smo se, počele da razgovaramo o svemu i svačemu a potom je na jednom mikrofonu najavila emisiju i zamolila me da pozdravim selo na srpskom. To sam i uradila, a onda su počele da joj stižu sms poruke znatiželjnih meštana koji su slušali i koji su me viđali tih dana po selu. Pristala sam da odradimo improvizovani intervju, iako nisam bila svesna otkud sve to, niti sigurna da li je moje znanje španskog dovoljno dobro da izrazim svoja mišljenja, stavove i humor kroz spontani razgovor primeren za slušanje cele jedne zajednice. Ipak sve je teklo prirodno i predivno. Ljudi su se javljali sa pitanjima, zainteresovani za kulturu, srećni što sam odlučila da upoznam njihovo selo. Ima li smo i uživo video prenos na Fejsbuku, nakon kog su usledile čak i bračne ponude. Intervju je povremeno prekidan pozdravima koji su ljudi slali kroz poruke – najupečatljiviji bio mi je ‘’Pozdrav za najboljeg oca Y i hvala na svemu što si učinio za mene, tvoj sin X’’. Toliku posvećenost i iskrenu zahvalnost nisam do tog trenutka srela mnogo puta u životu. Rakel je divna žena, koja je u ovom neobičnom susretu prepoznala nešto važno za svoju zajednicu. Ljudi iz tortiljerije u kojoj smo doručkovali su nam poslali pozdrave, a Fredijeva mama i njene domaće tortilje, jer sam izjavila da su one u Nopali najukusnije. Nakon intervjua, Rakel je predložila da se slikam u njenoj nošnji, kako bi mi ostala uspomena na taj dan, to mesto i na divnu zajednicu koja me je oberučke prihvatila, kao zalutalog turistu, otvorenog za kakva god iskustva dođu njenim putem. 

milena sa lokalnim radio hostom u selu santos reyes nopala, oaxaca, meksiko
Rebeka i Milena nakon radio emisije

Nakon intervjua, a na preporuku jedne slušateljke, uputila sam se sa Fredijem do obližnjeg sela, Santa Maria Magdalena Tiltepec, gde se tradicionalno prave glinene figure i posuđe karakterističnih životinjskih oblika, zanat koji se generacijski prenosi u porodici u tom selu. Prolazili smo improvizovanim puteljcima između haotično postavljenih kuća, ograda i nadstrečnica, selo je bilo vidno manje i nekako ‘’divljije’’ od Nopale. Došli smo do kuće tetka Pole, jedne od žena koju je poznavao Fredi, a njene unuke su nam pokazale rukotvorine svoje bake. Iako kao putnik minimalista izbegavam da kupujem stvari, osetila sam veliku potrebu da pokažem svoju zahvalnost, oduševljenje i podršku lokalnom stanovništvu pa sam kupila nekoliko simpatičnih činija, čija je cena bila simbolična – tek stoti deo onog što bi sve to koštalo u turizmom razorenom karipskom delu Meksika. Put motorom je bio doživljaj za sebe – palme enormnih veličina, brda koja se smenjuju i biciklisti koji nas pretiču, još jedan trenutak koji sam doživela, ukraden iz tipične scene ovih mirnih i skrivenih planinskih sela. 

U Nopalu smo došli tačno na vreme da pokupim svoje stvari i produžim poslednjih lokalnim autobusom u 5 do Puerto Eskondida, moje sledeće odrednice. Otišli smo do autobuske stanice, ali se zbog pandemije red vožnje promenio i poslednji autobus otišao je sat vremena ranije. Produžili smo do takozvanih kolektiva – deljenih vožnji u automobilima, ali ni tu nismo imali sreće. Već sam počela da mislim kako ću provesti još jedan dan spavajući uz žamor zrikavaca i budeći se uz svrab novonastalih ujeda komaraca, kada smo ugledali manji kamionet sa plastičnom nadstrešnicom i klupom – bila je to poslednja varijanta odlaska u Puerto Eskondido. Delovalo je rizično, u poređenju sa svime što sam do tada koristila kao prevoz, ali me je Fredi uverio da je sve okej. Ubrzo su se klupe popunile, a i prostor između njih – ljudi su stajali i tiskali se u otvorenoj prikolici. Tako smo se vozili nekih dva sata kroz planine ka moru, i u jednom trenutku počela je i kiša. Iako to sada deluje kao još jedan činilac super avanture, zbog njega sam završila sa prehladom, ukočenim vratom, i mučninom sličnom onoj zbog koje sam toliko puta povraćala pri dolasku. Ipak, 12 sati sna u praznom hostelu i litre i litre vode vaskrsle su me u tipičnog hipi turistu, koji entuzijastično čeka da upozna još jedan šareni grad na obali Pacifika.

Čujemo se iz Puerto Eskondida,
Milena

2 Replies to “Santos Reyes Nopala ili Selo u vremenu”

Leave a Reply to cocobill2014 Cancel reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.